Živući, iskustvom vizijama i učenjima, skupljamo znanja kao bisere iz školjke stvarnosti i odlažemo ih kroz godine provedene na ovom svetu u jednu posebnu knjigu u našem pamćenju, a tek poneke od njih koje nam se čine vrednim zapisujemo, a onda one najprobranije koje nose u sebi jevanđeosku snagu uknjižujemo i ostavljamo za potomstvo.
Učenja primamo i dajemo, a veru stičemo u trenucima ozarenja božanskim
promislom i njome natapamo reči koje iz nas u trenucima prosvetljene
lucidnosti izlaze i koje zapisujemo. Naša bića su ispunjena mnoštvom
unutrašnjih glasova koji se u našoj duši bore za primat i vođstvo naše
ličnosti u realnom svetu. Samo oni glasovi koji su proizvod čista srca i
nepokolebljive vere su oni pravi.
Čitajući ih, već na samom početku, vidim da autorka više vodi računa o
onome što će reći nego o načinu kako će ona to reći. Za nju svaka reč
ima svoje magično i okultno značenje, za nju reči imaju u sebi svu snagu
i težinu izgovorenog, a takođe i lekovitost moći iscelenja na onog kome
ih ona upućuje. Pred nama je čitav jedan filozovski sistem isražen
pesničkim jezikom. On je sastavljen od proživljenog, naučenog, sanjanog i
sublimiranog ojezikovljenog unutašnjeg vizionarskog govara vernika koji
spaja ideje, dogme, slike i maksime u poetsko tkanje za dobro svih, a
po volji Tvorca Vaseljene. Taj duboki i beskrajni humanizam Ljiljane
Panić očituje se u svakoj njenoj reči, a ponajviše sledeći jednog od
aposola koji je rekao da ne zna leva šta radi desna.
