Književno
iskustvo Radovana Vlahovića u sebi sažima višedecenijsko obitavanje u
literarnim horizontima, što u ispisivanju sopstvenih proznih i poetskih
inspiracija, što u budnom praćenju i uključivanju u važne momente na književnoj
pozornici na kojoj su nastupala najveća imena srpske književnosti. Prva knjiga
triptiha pred nama svojim poetičkim opredeljenjem, kako se čini, reprezentuje
upravo Vlahovićev književni habitus iznedren u ličnom i kolektivnom iskustvu
literature, u kom je svet samog subjekta zbirke, uspostavljenog kao
autoreferencijalni odraz pesnika, moguće doživeti kroz prizmu totaliteta
književnih iskustava ove, ali i minulih epoha.
Poezija
zbirke Šta traži Beket u mom krevetu?
je intelektualistička u svom osnovnom usmerenju, jer intertekstualnim i
metatekstualnim momentima u dekodiranje poruka stihova uključuje poznavanje
književnih, ali i umetničkih iskustava velikih imena, koja su svojim delima
ovekovečila jednu epohu, period istorije, progovorila o svetu istinito i
darivala mu važne preokupacije u egzistencijalnom pogledu. Subjekat zbirke
katkad sasvim suptilno i spontano u svoje iskustvo inkorporira iskustvo tuđe
umetnosti koje vidi kao dominantu i sopstvenog sveta, a češće još vodi direktan
dijalog sa velikim pesnicima i piscima, poput Beketa, Siorana, Bretona i mnogim
drugim. U zbirci nalazimo i one pesme u kojima subjekat pristupa iskustvu
stvaralaca ili njihovih likova i opeva ih tako da u njihovom habitusu podvlači
mesta sa dominantnim umetničkim i egzistencijalnim porukama. Od mislilaca
Antičke Grčke, preko srednjovekovnog svetonazora sa esencijalnom prisutnošću
božanske iskre, revolucionarnih stihova pesnika začetnika modernog pevanja,
dvadesetovekovne poetike apsurda i savremenog stvaralaštva, geografski široko u
svim pravcima, Vlahovićeva zbirka okuplja i ujedinjuje i najudaljenije
stvaraoce i približava nam ih kroz prizmu ličnog iskustva pesnikove umetnosti i
života.....
Priznaćemo,
ovakva poetika moguća je samo u onih pesnika koji su svom talentu i svom pozivu
posvećeni čitavim bićem, a samim tim i spremni na suočavanje sa izazovima sveta
i vremena u kom se peva na način da se uvek iznalazi viši smisao u tom činu i
daruje neprolazna vrednost onima koji poeziju čitaju. U poljuljanom sistemu
odistinskih vrednosti i vremenu nesigurnosti u kom je sve dovedeno u pitanje,
poetski subjekat zbirke zauzima poziciju iz koje vrši prevrednovanje sveta na
nekoliko načina. Jedan od njih je konstatovanje njegovih manjkavosti, koje se
ne svodi na puko opevanje nedostataka, već zrelo pesničko pristupanje
negativnim fenomenima epohe koja nas određuje, suočavanjem sa njima. Slikovit
primer navedene poetičke odlike Vlahovića nalazimo u opevanju duhovnog mrtvila,
kao jedne od najsnažnijih dominanti današnjice, iz koje se dalje granaju mnogi
drugi nepoželjni momenti: „Rasuti smo i razvejani po sebi i drugima /
prevaspitani u kućne ljubimce što šene / pred svakodnevicom / i čekaju da im se
nešto lepo desi / a usput zevamo kao laščići i čekamo / da nam neko u usta
ubaci sadržaj / za naše večno gladne i prazne duše“. Istovremeno, pesnički
subjekat uvek nastoji da nam iz negativne situacije ponudi izlaz – „a ustvari
tako malo nam treba da zagrebemo / noktom po površini / da prošla iskustva kao
gejzir izbiju na površinu / da okrepe nas i omudre i poduče / kako sa radošću da podnesemo i sebe i
svet oko nas“. Dakle, prošlost je riznica koja nudi odgovore na svako pitanje i
rešenje za svaku situaciju. Iz tog ubeđenja i saznanja poetski subjekat zbirke
povlači paralele sa književnim, istorijskim, filozofskim i drugim
preokupacijama u prošlosti, preplićući njihove niti suštine sa sopstvenim
iskustvom i reflektujući ih u vremenu u kom sam obitava.
U svetu
u kom „logika je prsla“ sigurno da još uvek opstaje filozofija apsurda, koja u
osnovi svako činjenje i angažman čovekov dovodi u pitanje, obeleživši ga kao
nemoćnu jedinku u okviru nedokučivih sistema koji ga ograničavaju i njime
upravljaju. Zato nije slučajno što se zbirka otvara pesmom „Šta traži Beket u
mom krevetu?“, kojom se izriče pozicija iz koje subjekat zbirke mora nastupiti:
pozicija apsurda postojanja pesnika ili umetnika u apsurdnom svetu u kom
odsustvuje svaka logika, red, jasnoća i stabilan viši smisao. I sam jezik
zbirke podsećaće često na onaj iz proze Miodraga Bulatovića, koja je odabirom
sasvim apsurdnih detalja i apokaliptičnih slika davala duboko potresne
doživljaje čiji je smisao bio buđenje iz duhovne obamrlosti i poziv na borbu
protiv besmisla. Ovo je samo jedan primer kako Vlahović maestralno upotrebljava
lične inspirativne preokupacije kao lavinu koja će za sobom povući paralele sa
prošlim iskustvima i time se uključuje u onaj stvaralački milje koji nikada ne
odustaje od borbe za umetnost i smisao koji svetu stalno izmiče.
Ono
što najsjajnije reflektuje poetički optimizam i veru u mogućnost postojanja
kvaliteta u svetu je sam čin stvaranja, neodustajanje od duhovnog u
materijalističkom modelu vrednovanja svake datosti. Pesma „Šta je tu smisao“
možda najeksplicitnije proglašava umetničko, ali i lično usmerenje subjekta
zbirke, samog pesnika koji je potpisuje, u kojoj kaže: „Znajući da kroz knjige
/ programe i izgaranje / proizvodim radost / i pružam otpor sveopštem /
besmislu koji se kao / crni gradonosni oblak / nadvio nadamnom / i svetom u
kojem živim“. Tako čvrsto utemeljen, on može i sme da se poetski obračuna i sa
onim fenomenima koji truju samu umetnost i književnost, te u pesmi „Pesnik i
političari“ peva: „Moje reči vas teraju / da mislite / a vi mišljenju niste /
skloni / A muči vas i to da su / knjige trajnije / od mnogih materijalnih /
gastronomskih i festivalskih / programa / na koje trenutno trošite pare“.
Zadivljujuće
lako Vlahović u ovoj zbirci koristi sve potencijale
jezika, čime postiže utisak obuhvatanja raznovrsnih stilova, tema, pristupa
istim i njihovog uobličavanja. Jezik ove zbirke je i jezik svakodnevnog govora,
i jezik savremene civilizacije, i jezik književnosti, i jezik poezije, lirski
intoniran, mek i setan, i jezik dijalekatskog govora severnog Banata, ali i
jezik-riznica koji u sebi sadrži tuđa iskustva njegove upotrebe. To je, ukratko
rečeno, jezik mudrosti i lične i kolektivne, i individualne i sveopšte,
propuštene kroz fino sito kritičkog odnosa prema svetu i onome što u njemu
unižava čoveka kao individuu i čoveka kao umetnika.
Čitajući
zbirku Radovana Vlahovića mi, na kraju, čitamo autobiografiju pesnika i čoveka
u neprekidnom dodiru sa književnošću i pojavama u njoj. Ona je ozbiljna i
humoristična, intimna i sveljudska, aktuelna i vanvremena, iznikla iz iskustva
života i iz pesničke uobrazilje. Bez zadrške, hvata se u koštac sa svim ličnim
i univerzalnim pesničkim zadatostima koje, kako čitamo u ovoj poeziji, ne mogu
da se konstruišu ili veštački uspostave, jer one postoje samo u onih duhova
koji su u najdubljem i najsuštastvenijem svom identitetu pesnici.
Iako
se ova zbirka završava pesmom „Dragi moj Vitmene“ u kojoj motiv ćutanja postaje
dominanta, ono ne treba shvatiti kao povlačenje subjekta zbirke, odnosno samog
pesnika pred svetom i njegovim izazovima. Nju treba razumeti kao govor visoke
poetičke svesti o moći da se i kroz ćutanje dođe do istina, da se kroz nemost
vode najbučniji dijalozi o istinama i da se one utapaju u lične svetonazore
kako bi se ovaplotile u rečima u trenutku predodređenom za to. Kao što tišina
biva najgušća pred najvećim olujama, tako i pesničko opredeljenje za ćutanje
dolazi onda kada duhovno zrenje ide ka svom vrhuncu pre no što se ovaploti u
najvećim i najzrelijim svojim plodovima. Stoga, pesmu koja zatvara zbirku
možemo razumeti i kao najavu novih pevanja u sledećim delovima triptiha, kome
zbirka Šta traži Beket u mom krevetu? pripada.
Andrea Beata Bicok
