Zbirka Soba što noću svetli drugi je deo Vlahovićevog triptiha. U prvom njegovom delu pod nazivom Šta traži Beket u mom krevetu? čitamo stihove u kojima prepoznajemo sam lik pesnika inkorporiran u poetskog subjekta zbirke, a koji nam kazuju o poimanju sveta, umetnosti I umetnika u njemu, opstajanja u duhovnom usmerenju lične egzistencije. Aluzije I intertekstualni dijalozi katalogizuju I prošla iskustva sveta I umetnosti I služe kao referentne tačke u vrednovanju konkretnog vremena poetskog subjekta.
Uspostavivši svoje uporišne tačke I opredelivši se za borbu protiv apsurdnosti sveta, besmisla uspostavljenih vrednosti u njemu I promislivši I samog sebe u tom kontekstu, lirski subjekat okreće se temi ćutanja kao momentu zrenja novih pesničkih tvorevina u duhu, koje se pojavljuju u za to predodređenom vremenu van racionalnih određenosti. U ovoj zbirci čitamo plodove tog ćutanja koje je usledilo nakon hrabrog susreta sa svetom I njegovim datostima I prkosnog zauzimanja pozicije koja nije ni popularna, ni previše dobrodošla. A to je pozicija subjekta koji slobodno misli, oseća I traga za sigurnim utočištima.
Sam naslov ove zbirke, Soba što noću svetli, upućuje nas semantikom na prostor intime lirskog subjekta, no ne toliko misaone kao u prvoj zbirci, već emocionalne. Kroz sve pesme zbirke varira se motiv ljubavi kao početka I osnove svega, a iz tog pletiva potiču sve druge niti kojima se konkretizuje lično poimanje, doživljaj I iskustvo čovekovog arhetipskog određenja – sposobnosti da oseća ljubav I usmerava se tim osećanjem kroz svoje postojanje.
Ovde o ljubavi peva veliko životno I pesničko iskustvo. I na nivou slutnje, ali I direktno iskazano, opevanje ljubavi, strasti I žudnje kao iskri koje biću daruju osećaj najveće prisutnosti života, prerasta u reminescencije subjekta koji nije mlad, niti iskustveno I duhovno neuk. Zrelost I starost, te misao o prolaznoti života važni su u porukama ove poezije. Iako je ovo iskustvo ljubavi intimno I individualno, ono se ne ograničava samo na ličnu percepciju, već se na momente uzdiže do prostora kolektivnih pitanja o ljubavi, bliskih svakom ljudskom biću.
Kroz poeziju zbirke Soba što noću svetli krećemo se kao zagledani u filmsko platno na kom iskrsavaju slike svakodnevice u kojoj subjekat živi svoje refleksije u različitim prostorima I prilikama – u konkretnim toposima, ali I u metafizičkim prostorima snova ili onih koji visoki ljudski duhovi slute, osećaju I doživljavaju, a koji se opiru preciznom imenovanju I opevanju. Poruke I smisleni obrasci koje nam subjekat nudi dolaze do nas I kroz direktno poentiranje u stihovima, I kroz zaključke koji nam se sami nameću kroz emocionalne doživljaje pesama.
Kao što to obično biva u svetu, svako postojanje ima I svoj polaritet. I ovde se sa motivom ljubavi, kao osnovnom života, njegove punoće I kontinuiteta, varira I suprotan motiv – motiv smrti. Tu pronalazimo uverenje da ljubav I sve njene priče nose u sebi silu koja se suprotstavlja svakoj nemoći I patnji. Tako u “Oproštajnoj pesmi” čitamo ispovest subjekta koji je slomljen fizičkim težinama I bolešću, a koji ni tada ne odustaje od misli o ljubavi, jer one ga uspostavljaju nasuprot prolaznosti I propadljivosti: “Održavam nivo / nikotina u krvi / I mozgu / Od misli o smrti / da ne poludim / dok bolujem / Da Kordeliji / oproštajnu pesmu / o raskinutim zarukama / već jednom / napišem”. Jer, subjekat zbirke u ljubavi prepoznaje onu snagu koja može da čini I najveća čuda, da isceljuje I telo I duh I razgali dušu tako da I sam život počne da znači stepen više: “Sa nebesa me skineš / vernošću I željom da / reči postanu nežnost / arhetipska / I tiha / što razara sve otpore / I smekša / I oboji se iznova / ljubavlju / moja tužna duša / u našem / savim običnom životu”.
U Vlahovićevom pevanju o ljubavi prepoznajemo platonističko uverenje o postojanju srodnih duša koje su povezane bez obzira je li to izrečeno ili ne, jesu li one našle put jedna ka drugoj ili ne. On čoveka vraća njegovoj prirodi, nastojeći da mu učvrsti veru u nepisane zakone I vrati mu osećaj ispunjene transcendencije. U pesmi “Tuga u očima” opisan je aspekt platonističke ljubavi koja, neostvarena u konkretnom svetu, nastavlja da živi I zari duše u svetu oniričkom: “I samo će tuga / u vašim očima / dok vas odvode na / različite strane / u tuđe živote / govoriti o tome / koliko se volite”.
Motiv sna često se pominje u ovoj zbirci, koja I počinje atmosferom noćnog ambijenta. Onirizam je ovde u harmoniji sa prirodom poetskog subjekta koji je prepoznatljiv kao pesnik, osetljiv, zamišljen I samosvestan u sagledavanju svog postojanja kroz domen ljubavi. Njegove preokupacije I inspiracije otkrivaju nam se u pesmi “Da moram sam na pusto ostrvo zauvek”. Kao najveću potrebu svog bića imenuje “debelu svesku I veliku olovku” koje bi koristio “za ispisivanje / najlepših / osećanja I snova”. Zato neretko žena, biće koje se obožava, za kojim se čezne I žudi, postoji samo u snu, ali to niukoliko ne umanjuje njenu važnost u realnosti poetskog subjekta. Ona I kao takva podjednako snažno deluje na njega I nedri inspiraciju, kao da je data u konkretnom obliku.
Kao što svaki pesnik u ljubavnoj poeziji stvara svoju idealnu dragu, tako je I Vlahović u zbirci Soba što noću svetli opevao motiv idealne žene koja se ljubi. Ti stihovi na čitaoca naročito snažno deluju jer su posve neočekivano inspirisani u odnosu na većinu savremenih ljubavnih poetika. U pesmi “Zemljana žena, čovečica” idealna draga je ona žena koja je posve prirodna I u tome najverniji odraz kreacije Tvorca: “Kad te je pravio / bog nije škrtario / O svemu je vodio / računa…”. Apstrahujući konkretne opise detalja ženske lepote I oneobičavajući pristup ustaljenim motivima u opisima žene u poeziji, poetski subjekat kao da peva himnu Tvorčevoj inspiraciji u stvaranju ženskog tela, uma I duše. Ali, kraj pesme donosi svest o odsustvu idealne drage, kako to već poetika pevanja o njoj nalaže. Lirski subjekat uvodi sasvim neočekivan obrt u stihove, čime pravi efektnu poentu: “A ti čovečice / od zemlje stvorena / ne veruješ u ono / što vidiš / U lepotu od koje / te sazdao Bog / U pesmu prirode / nad pesmama / što tvoja je cvetna / dolina / Već varljive tabloide / kupuješ / I po njihovoj meri / kod plastičnog / da prepravi te / hirurga ideš”.
Zbrika Soba koja noću svetli završava se pesmom u prozi “Za Tatjanu”. Ona liči na dijalog sa idealnom dragom čiji se dolazak iščekuje, na pohvalu ženi, na poziv da se ona, verna svojoj arhetipskoj prirodi, ponovo vrati u svet iz kog je proterana u činu veličanja novih, iskrivljenih vrednosti I poimanja ljubavi I lepote. Ovim je stihovima intimna ljubavna intonacija zbirke uzdignuta na viši nivo, koji se dotiče univerzalnih vrednosti I zalaže se za vaskrsnuće jedne od najsnažnijih I najplodotvornijih sila na kojima se temelji ljudsko postojanje. Jer, samo snaga ljubavi može uspešno da se suprotstavi svim silama destrukcije koje nište život, da mu podari onu esenciju uz pomoć koje dobija bitku protiv besmisla I obezbedi njegov kontinuitet, ništeći čak I snagu same smrti..
Andrea Beata Bicok
