U bogati prozni
opus Radovana Vlahovića uronjeni bivaju Noćni razgovori sa sestrom, roman
određen kao kratki viteški roman. Da se nalazimo u domenu uzvišene i galantne
naklnosti prema ženskom principu, upućuje nas naslov Vlahovićevog dela koji
meandrira u mnoštvo kratkih, poetiski uobličenih proznih fragmenata. Moćna
ženska figura oličena u sestri kojoj se autor obraća inicira iscrpan
asocijativni niz budući da su, već sam naslov sugeriše, razgovori smešteni
izvan granice bezbednog vremena, odvojeni od njegovog uobičajenog svakodnevnog
poretka. Ti razgovori, dakle, pripadaju sferi potencijalno opasnog, tačnije,
onostranog. Ko je, stoga, sestra?
Atributi
vilinskog imanenti su sestri koja budi pesmom našeg pripovedača i čitavu
prirodu – ona leči, oplakuje, tera demone, stremi planinskim vrhovima, pa može
biti posestrima vila. Ona obnavlja, oživljava, štiti i u svojoj svemoći večno
vezuje, pa prepoznajemo i arhetip Velike Majke. „Pratim te i ćutim“ naslov je
jedne od lirski uobličene prozne celine kojom nam biva predočena priroda
sledbenika koji uz pomoć sestre otvara oči i otkriva svet. Obrisi
petrarkističkog prisutni su u ovom Vlahovićevom delu, pa sestra, može biti
tumačena i kao poezija sama: „Budim te da preteknem smrt. U naručju te nosim
kao pesmu“. Priroda njihove vezanosti je telesna, senzualna a istovremeno
nematerijalna, čije utočište jeste večnost: „Rod smo vekovima i pre mog
rođenja“. Zajedno, oni prolaze kroz planine, vremena i snove.
Tu dolazimo do
ključnog motiva ovog dela koje korespondira sa dva Vlahovićeva romana Dnevnkom
virtuelnog zavodnika i Gospodinom Snevalom, koji zajedno čine prozni triptih
čija osnovna nit jeste prostor Druge stvarnosti. Virtuelna stvarnost, ili stvarnost
sna u epistolarnoj formi predočena kroz priređivačku delatnost posrednika
Snevalovog dnevnika, korespondira sa snovitom atmosferom Noćnih razgovora sa
sestrom. Pripovedač sestru upoznaje sa „Putnikom u vremenu“: „U vremenima krvi
i blata, suza i znoja, sabirao je magični san o oslobođenju, i uzletu duše“
koji pravi vezu sa Gospodinom Snevalom smeštenom u hronotop i logiku sna.
Međutim, Vlahović ne ostavlja svoje čitaoce isključivo u sferama oniričkog:
vodi nas u domen svakodnevnog, dečje naivnog poput poziva sestre na preskakanje
lastiša. Sestra se, takođe, „penje“ na internet i kritički promatra moralna
posrnuća pojedinaca i virtuelnog manifestovanja sebe, te obitava i u sferama
niskog, i signalizira Dnevnik virtuelnog zavodnika. Osim guste mreže i refleksija
Vlahovićeve proze, pred nama je obilje motivskih veza sa celokupnom književnom
tradicijom, kako srpskom, tako i svetskom. Na čitaocima je, dakle da se
prepuste Noćnim razgovorima u kojima autor sažima svoju sliku sveta, ne
zanemarivši seni najvrsnijih umetnika.
Duhovnu dimenziju
ne smemo prevideti kada je reč o ovom Vlahovićevom romanu. Refrensko obraćanje
sestri ne samo da ima karakter bogoslužbenog, već je povezano sa idejnim
uporištem dela: „Samo večnost u ljubavi (Bogu), svedočiće da smo živi“.
„Život je misao. Čežnja koja se godinama
dopričava“ – poriv za dopričavanjem ne napušta ovog autora, te tako ovaj roman
skicira, sasvim izvesno, nove priče. Stoga ne čudi što Vlahović vešto završava
svoje delo prizorom Dafine. Naime, drvo dafine uspostavljeno kao axis mundi,
amblematska je estetizacija motivske strukture romana. Noćni razgovori sa
sestrom uronjeni su u domen mitske prošlosti, narodne kulture, književne
tradicije, potom kritički sagledavaju stvarnost današnjice (zemaljskog uopšte),
pri tome zazivajući sfere duhovnog. Najzad, bogata krošnja kakva Dafinu krasi,
sugeriše nam da se ovaj roman grana, te da na čitaocima ostaje da ubiraju
najbolje romaneskne plodove banatskog pisca Radovana Vlahovića.
