Poslednjih nekoliko meseci, kako se ekonomska kriza pojačavala, lagarije političke elite su učestale, a ja sam se ovikao na njih tako da se plašim prosto šta će se desiti samnom kad one jednom prestanu. Imam utisak da se ne mogu snaći u normalnom i običnom ekonoski pozitivnom diskursu, a bez ovih dobro, u poslednje vreme, istreniranih finansijskih vratolomija. Sviknut na obećanja, ušančen u uobrazilji nadanja, podjarmljen stalnom spremnošću i naivom da verujem proizvođačima dnevne politike, otaljavam svoje zemaljske dane sve jednako tešeći se njihovim isprikama. A oni su postali od sitnih esnaflija, preko fabričica, industrija laži koje svakodnevno proizvode osećanja kod ljudi da se bez njih ne može, da je sa njima teško, ali da će svakako biti sve bolje i lepše i to odmah, samo da još dorade po koju sitnicu u već dobrom mehanizmu zavođenja taksi dažbina i prihoda koji su neophodni da bi svima bilo lakše.
