Igrati za državnu reprezentaciju je velika čast. I nije važno koja je oblast u pitanju. I nije važno da li je u pitanju fudbal, pecanje, ili pak književnost, reprezentacija je uvek izbor najboljih od najboljih. Za takav izbor pored stručnih kvalifikacija treba imati i onaj preko potrebni državotvorni naboj i veru u uspeh ekipe i zemlje kojoj pripadaš. To naravno ne mogu svi. Treba voleti svoju zemlju više nego što je drugi vole i treba biti spreman i umeti biti korisnik trajno materijalnih sredstava iz budžetskih izvora. Nisam se spremao kroz sve ove godine koliko se bavim književnošću da nastupam kolektivno, dakle u nekoj ekipi, a nikada i nisam bio deo ekipe. I da sam želeo i da sam se nudio, teško da bih uspeo da prođem tako strogu slekciju. Pored toliko zaslužnih i karijerom opsedutih prvoboraca ne može ni muva da proleti. A i nije moje pisanje deo njihovog vrednosnog sistema. I teško da se može naći na istom mestu i na istom štandu, a pred očima sveta i dželat jedne književnosti i žrtva iste. Moji junaci su novozenitisti i oni su žrtve te reprezantivne postave koja se u poslednjih više od četrdeset godina nudi kako našoj tako i evropskoj i svetskoj književnoj javnosti. I zato će moje knjige i moji junaci ostai van te i takve selkcije. Oni već godinama žive i umetnički deluju kako u Evropi tako i u svetu. Spremam ih da zaokruže svoje životne priče. Da zaokruže svoju životnu filozofiju koja je odgovor za vremena buduća i za vaskrsavanje jedne nove poetike koja će uneti sveže i preko potrebno očovečenje umetnosti i književnosti. A selektori, reprezentativci i njihovi komesari neka bezbrižno putuju i promovišu se u najboljem svetlu po vašarima evropske i svetske knjige i književnosti.
