Biti neposlušan u mladosti je značilo prestiž, a u starijim godinama slabost karaktera. Nespremnost za prihvatanje dobronamernih saveta je svakodnevna u našim životima. Bilo kad smo u pitanju mi sami ili su u pitanju naši bližnji. Tvrdoglavo smo spremni da ponekad držimo zabludu za istinu i da radimo u korist vlastite štete. Često smo skloni da se držimo našeg mišljenja i kad nam ono ne donosi nikakvu korist, kad nam samo proizvodi probleme i kad nam samo šteti. Ali sebični smo, sujetni, nespremni da uvažimo druge, a često i stidljivi da pokažemo drugima da su oni u pravu. Upinjemo se da isteramo našu volju i kad je tako očigledno da je ona samo proizvod naše infantilne tvrdoglavosti. Jednom je, sećam se priče, moja majka vodila brata kao šestogodišnjaka kod sestre koja je živela na drugom kraju sela. Išli su pešice, a bilo je proleće. Staza je bila puna barica i lapavice od snega koji se naglo, kako to već biva u proleće, topio. Majka je držala brata za ručicu sve dok se on u jednom trenutku nije otrgnuo od nje i počeo da trči napred. Majka mu je dovikivala da pazi na vodu kako se ne bi pokvasio i pokaljao. Ali brat je nije slušao i ne samo to, već je i namerno gazio u svaku baricu i još je lupkao nogicom. I što mu je majka više branila i što ga je više kritikovala on je sve više i sve žešće terao po svome. Kad su stigli kod tetke, bio je je sav mokar. Pantalone su mu bile blatnjave, čak mu se i na licu videlo da se isprskao raskaljanom vodom. I nije mu bilo druge do da ga majka skine i da ga smesti u topli zapećak, a garderobu da stavi preko paorske peći da se suši. Pošto je bio u gostima, batine nije dobio, ali su ga one dočekale kad se vratio kući. Neposlušnost je ponekad i otpor prema onome ko nam savet daje. Često ga i ne uvažavamo dovoljno. Ponekad to i ne umemo kad smo mali i neiskusni, ali u zrelim godinama to je luksuz koji nam se često obija o glavu, a da toga i nismo spremni da se odreknemo..
