Zima se odužila. U rano jutro probudio ju je plač deteta. Prozori su bili zaleđeni, a iz zidova je izbijala memla. Izvadila je sinoć cvikovanu cigaru, kresnula šibicu i zapalila. Bio je petak, a tek u ponedeljak će deliti socijalnu pomoć. Poslednju okrajku hleba je podelila sinoć dečurliji. Nije bilo sna. Čim svane krenuće u selo kod gazda da uzajmi za dve kile hleba. Zvala se Radojka. Vratiće kad stigne socijala. Ako dadu dadu, ako ne dadu ništa. Ispušila je, bacila pikavac na zemljani pod, spram spoljašnje noćne beline pogledala na decu kako spavaju, smirila su se. Sva sreća što je našla na deponiji jorgane letos. Jedva ih je otela od vatre. Nije volela da ide kod gazda i paora da uzaima novac za lebac. Imu, mislila je, pa su pogani. Zajebavu je, a kad je bila mlađa iskali su pičke od nje. Nekad je i pristajala, pa davala ponekom. A nekad je i naderu pa je privaru, pa je izjebu na redaljku, onako usput nuz evedru. Tako je još devojkom zanela i nise ni čistila. Rodila je, a šta bi drugo. Imala je petnajst godina. Sama se porađala, ko ovca dvizarka kad se jagnji u atar, u brazdu između izđikalog kukuruza. Stiglo je, nije imala kud. Vraćala se sa Jaroša. Nije znala šta će sa pupkom dečijim, otkinila ga je noktima. Izgleda nije bilo dobro. I dok je stigla do sela peške, sve jednako noseći uvijeno dete u kombinezon, tu negde kod Veskovog bunara, vidila je da je dete mlitavo. Nije ga ni odojila, a mleko joj je krenulo tek sutradan. Nije znala šta će sa obamrlim detetom, i danas veruje da je bilo mrtvo. Bacila ga je u kopov. A onda je izvadila vode iz bunara i sprala se. Seća se, i ovog jutra dok smišlja kako leba da nabavi i kako da se danas izrani sa decom, da je bilo muško. Zima se odužila. Zavukala se još malo, onako obučena, i prekrila glavu izrojtanim jorganom i ispod njega šćućurila da naduva da se zagrije. Još malo da odspava, ako ne to, ono bar da se zagrije još malo, pa u selo. Malo uzaimanje, a malo prošnja, pa šta bog da i paori kad se smiluju.
