Po mnogo čemu prevratničke
godine nakon završetka Velikog rata donose i svojevrsnu smenu književnih
generacija, ali i, možemo slobodno reći, promenu pogleda na stvarnost.U toj
smeniamblematična su dva dela koja će u književnu orbitu vinuti dva velika,
verovatno i dva najveća književna imena naših prostora u dvadesetom veku, Ivu
Andrića i Miloša Crnjanskog. Njihova prva dela, romani ExPonto i Dnevnik
o Čarnojeviću, objavljena u razmaku od samo dve godine, začetak su velikih književnih
karijera, i to na krajnje neuobičajeni način. I jedno i drugo delo su pesme u
prozi. Silina poetskog izraza u ova dva romana, potpuna emotivna ogoljenost
sjedinjena sa pokušajem da se nakonužasnog ratnog stradanja pronađe smisao,
nekada i da mu se naruga u isto vreme, ma koliko to zvučalo paradoksalno,bili
su način da se ova dva velika pisca sukobe sa svetom u kom su stara pravila izgubila
svaki značaj, a nova je tek trebalo stvoriti..
Celi jedan vek nakon
objavljivanja ova dva prevratnička dela čini se da se opet nalazimo na velikoj prekretnici.
Pravila starog sveta, koliko i način života, baš kao i u godinama nakon Velikog
rata, gotovo da ništa ne znače. Stare ideologije su nakon pada Berlinskog zida
izgubile svaki značaj, pogotovo na ovim prostorima. Nekadašnje ideje o tome
kako treba živeti otišle su u čuvenu Krležinuropotarnicupovijesti. Dodajte tome i
informatičku revoluciju koja je korenito promenila svaki segment našega života,
koliko dalekosežno – tek ćemo videti u godinama koje su pred nama, i dobićete
potpunu sliku vremena u kom živimo..
Osećajući te tektonske
promene – gotovo po pravilu promene uvek najbolje detektuju umetnici – Radovan Vlahović se kroz svoje književno
stvaralaštvo hvata u koštac s njima. Predstavljajući međuratne godine – i to u romanesknom
troknjižju koji čine dela Bapa, 1934. i Mučenici– koje su
odredile sudbinu dvadesetog veka, dobrim delom i današnjicu, on ne staje na
tome. Kroz priče o umetničkim i društvenim prevratnicima, avangardistima,uopšte
ljudima koji su pokušali da promene stvarnostu romanima Samoplavetnilo, Varvarogenije
i Evo čoveka on tka nenadmašnu sliku susreta umetnika sa svetom čija je suština
nepopravljiva. Paradigma novoga sveta, pogotovo digitalnog sveta, nije izmakla
njegovoj pažnji. To nam najbolje pokazuje njegova najnovija knjiga OFejsbuk
književnosti. Ipak, čini se da sumu njegovih razmišljanja, priču o susretu
starog i novog sveta,svojevrsnom vakuumu u kom živimo, najbolje možemo videti u
romanu Noćni razgovori sa sestrom, koji se nalazi pred nama.
I tu se vraćamo na početak.
Baš kao i Andrić i Crnjanski, Radovan Vlahović bira da priču o tome ispripoveda
kroz lirski roman. Još jedna sličnost sa Andrićem je izbor narativne
strategije. Pripovedač dobija sabesednika. Nalik Andrićevom Ovidiju u Ex
Pontu, pripovedač VlahovićevihNoćnih razgovora sa sestrom„besedi“ sa
sestrom, možda je najbolje reći životvornom silom (u nekom dubljem čitanju
ženskim principom koji spasava svet okaljan muškim svinjarijama), nekada muzomali
i grešnicom, nekada bestelesnim uzorom kakav treba biti ali i osobom od krvi i
mesa, putenom do krajnjih granica, koja obgrljujepripovedača dajući mu smisao i
utehu u sivilu stvarnosti.
Iza gotovo dečačkepoetske razigranosti
(„Vesele pesme nisu tropari za genije i samoubice. One su razbibriga za braću i
sestre.“) krije se prevratnik(„Ostavi tradiciju, nepotrebna je. Postoji
bezbroj vasiona. Svaki čovek je vasiona. Ako plačeš u ovoj, u drugoj si
nasmejan. Jesen je lepa, kažeš, uvek je negde lepa“), barbarogenije koji, ipak,
ne pravi plan i program i koji ne robuje nijednoj usrećiteljskojideologiji,
da citiramo Borislava Pekića. Pred nama je čovek igre, koji kroz radost
otkrivanja novih stvari, lepote najviše, spoznaje suštinu života: „Odlažem u
stranu neurotični časovnik, vadim stakleni kliker nalik planeti i čekam da
poigramo se.“
Na nesreću, spasa od zala
svetaipak nema. On nas podlo napada sa kurvanjskih plastičnih bilborda, kako
govori Vlahović u ovoj knjizi. Keseri nam se u lice kradući nam život u simulacijama
života kojima se voljno predajemo (sjajno to vidimo u odeljku knjige
Elektronski logor, sestro). Svu svoju gnusobu nam pokazuje u prostačkoj
grozoti koju autor nenadmašno predstavlja u odeljcima Očaranost tobom je moj
spas iOko trpeze ljubavi, sestro. Toliko da se Vlahović pita: „Plašiš
se pući će nit i u ponor će pasti sve, a meni će ostati, sestro, samo prezir za
profesije, ljude, navike i događaje.“
Ipak, dovoljan je samo
jedan pogled na istinsku patnju nemoćnih da tu zasićenost životom razveje u
potpunosti. Pred nama je Aljoša Karamazov dvadeset i prvog veka, koji ne može
da se pomiri sa nepopravljivim užasom: „Kažem, sestro, boli me svaka smrt
deteta, a saznaja o tom me čini naivnim junakom koji želi hrabro uzeti moć
samoživima i kao dobrotu je podeli nemoćnima i deci, deci što pate i umiru.“
„Prepirući se“ sa stvarnošću
koja ga okružuje, svesno prizivajući njegovo sivilo i u isto vreme nenadmašno
ga opisujući, Vlahović tka sliku sveta koji je na mnoga pitanja dao krajnje
pogrešne odgovore, sveta koji nikako ne zaslužuje milost. I sveta koji zahteva
korenitu promenu. Nju Vlahović vidi u ponovnoj potrazi za lepotom, za ljubavlju
najviše. Najbolje to vidimo u rečenicama: „Dok te sa divljenjem gledam,
zaboravljam strahote, tiraniju i opakost palanačkog duha što je prostakluk
proglasio za kulturu, a pohlepu za način življenja. Očaranost tobom je moj
spas, tiho i svakodnevno umiranje, odlaženje na sastanak sa tobom u večnost.“
Ono što je izuzetno bitno,
Vlahović sve to predstavlja kroz suverenu naraciju, lako prohodnu i izuzetno
čitljivu, u isto vremeprepunu prelepih jezičkih igara, sjajnih obrta, neuobičajenih
rečeničkih i poetskih konstrukcija. Kao ilustraciju navešćemo samo ovu:„Ponekad
noću shvatim da ljubavlju mi ljubav otkrivaš“. Svesno prizivajući velike
umetnike (među njima su Trakl, Micić, Brojgel, Tarkovski, Dostojevski, Paund,
Rembo, ali i narodna predanja) on istovremeno stvara svojevrsni dijalog s
njima, izveden na odličan način.
Birajući da sve to
predstavi u jezički i stilski svedenom izrazu, Vlahović čini sjajnu stvar. Pred
nama su kratki odeljci (u knjizi ih ima preko devedeset) koji mogu da
funkcionišu kao zasebnidelovi, ali i kao romaneskna celina koja svojom silinom
predstavlja ne samo odlično književno delo, već i svojevrsnu potragu za
drugačijim načinom života.
Taj put otkrivanja novog pogleda na svet, željnog istinske lepote, nekada
sitnice koja će promeniti sve, u biti je ove knjige. Govoreći o svetu koji nas
okružuje, Radovan Vlahović u stvari tka priču o nama samima, našim dubinama
kojih nekada nismo ni svesni. Baš kao što to čine i Andrić i Crnjanski pre
tačno jednog veka. I baš kao što to čini Radovan Vlahović u našem vremenu.
Suočen saprljavštinom sveta, ali i svetom u kom se „pravila igre“ drastično menjaju
(„U vremenima krvi i blata, suza i znoja, sabirao je
magični san o oslobođenju i uzletu duše. U herbarijumu plišanih korica novog
vremena čuvao je i bdeo noću nad njim.“), Radovan Vlahović se okreće samome sebi, još uvek neistraženim
dubinama u kojima se gotovo po pravilu jedino može naći smisao, iznoseći ih na
svetlost dana i u isto vremedarujući nam izuzetan lirski roman..
Vladimir Petrović
