Obimom nevelika nova pesnička zbirka Ja ću se vratiti Radovana Vlahovića
vraća domaću savremenu poeziju tekovinama enklitičkog, svedenog, jezgrovitog i
idiomatičnog stiha, pomalo bliskog zaumnom jeziku Momčila Nastasijevića. Ovako
specifičan odabir pesničkog izraza implicira povratak misaonoj i
egzistencijalnoj poeziji začinjenoj odabirom tema i motiva iz savremenog
života. Na ovaj način, pesnik poeziju vraća korenima, odnosno „maternjoj
melodiji”, i to u smislu izvornog značenja ovog pojma – preispitivanje
sopstvene duše i najdubljih ponora unutrašnjeg „ja” u potrazi za smislom
postojanja (takve su recimo pesme ove zbirke „Vreme za dileme” i „Za vratom
stoji i čeka”).
Preispitivanje u kombinaciji sa svedenim stihom,
pokazalo se na primeru Nastasijevićeve i Miljkovićeve poezije, ali i ne samo
njihove, već i kod mnogih pesnika mlađih generacija (pomenimo, na primer,
Slobodana Zubanovića, ili jednu sasvim mladu pesnikinju Goricu Radmilović) vodi
uglavnom vraćanju tišini i ćutanju. Na sličnom tragu obreo se u svojoj novoj pesničkoj
zbirci i Radovan Vlahović (pesme „Kad potrošimo reči” i „Merenje pritiska”).
Posebno je za praćenje razvitka ovog motiva značajna pesma „Merenje pritiska”
koja nedvosmisleno govori o tišini i ćutanju kao ishodištu sukoba lirskog
subjekta sa stvarnošću koja ga okružuje. Tišina za Vlahovića predstavlja liniju
manjeg otpora za beg od stvarnosti, dok je kod Nastasijevića, recimo, ćutanje
bilo čisto utočište, odnosno mesto za povratak korenima sopstvenog postojanja...
Ne
volim to
što
stvarnost je
a
ćutim
trpim
ne
bunim se
već
se zavučem u tišinu
linijom
manjeg otpora („Merenje pritiska”)
Drugi
motiv koji se izdvaja u Vlahovićevoj zbirci Ja ću se vratiti, a koji je
veoma čest kako u narodnoj (usmenoj) lirskoj poeziji, tako i kod savremenih
pesnika (npr. kod Zubanovića) vezan je za ritualno kupanje. Ovaj motiv i
Zubanović (npr. pesma „Kupatilo Dunav”, Strategija lirike, 1992) i
Vlahović (pesma „Jurišanje na život”) tretiraju u skladu sa narodnom
tradicijom, tačnije kao sredstvo za pročišćenje od greha. Smrt čoveka dovodi se
u tesnu vezu sa obredom ritualnog kupanja u smislu spiranja greha, pročišćenja
i rađanja novog sveta.
A kad izronim
okupan i čist
nasmešim se („Jurišanje
na život”)
U
poeziji Radovana Vlahovića primetno je i interesovanje za zagrobni život kroz
vezu sa tamom, mrakom, snom i noći, a u službi preispitivanja sopstvenog
životnog ciklusa (pesma „Noć je”). U vezi sa ovim motivom prirodno se
nadovezuje i opšte mesto poezije kao književne vrste vezano za stvaranje pesme
(melodije) koje sa sobom implicira i neizbežno pitanje da li ima smisla pisati
(stvarati) i zašto. Takve su pesme „Povući se u tačku” i „Pesma”.
Sad
kad se uragan pokrenuo
„Kad
poeziju svi pišu”
Treba se oprostiti
Otići („Povući
se u tačku”)
Vlahović, slažući se sa proročkom vizijom
Branka Miljkovića da će poeziju svi pisati, ipak smatra da poeziju treba
pisati, jer je ona jedan od najučinkovitijih lekova za samoću kojoj je
savremeni čovek toliko sklon (pesma „U beskraj”).
Na
kraju, po mom mišljenju, jedan od važnijih motiva koji u pesničkoj zbirci Ja
ću se vratiti zaokuplja Vlahovića-pesnika je motiv slobode (pesma „Krv nije
voda”) vezan za slobodu i tela i duše, a pre svega, za moralnu slobodu kojoj
savremeno društvo sve više teži. Na primeru analize ovog motiva možemo
videti koliko se shvatanje pojma slobode
razlikuje u savremenom pesništvu od pojma slobode kod, recimo, naših međuratnih
pesnika (uzmimo kao primer pesmu Miloša Crnjanskog „Himna” iz zbirke Lirika
Itake, 1919). Krv je kod oba pesnika sredstvo koje vodi ka slobodi, kod
Crnjanskog ka slobodi zemlje, naroda, nacije, a kod Vlahovića ka ličnoj
slobodi.
Da
zaključimo, Vlahović je u svojoj poeziji prevashodno okrenut modernom,
savremenom dobu i položaju čoveka u njemu, iako ne gubi iz vida ni tradiciju
koja se očitava u obradi pojedinih motiva (stvaranje, pročišćenje) i dosluhu sa
pesničkim jezikom i stihom dalekih prethodnika (npr. Nastasijević). Specifičan
odabir svedenog stiha pruža mu mogućnost za metaforičan pesnički izraz koji
tumačima i čitaocima pruža mnoštvo mogućnosti za razumevanje i interpretiranje
smisla njegove poezije, i to je ono što ga čini priemčivim i drugačijim u
odnosu na prigodnu poeziju kojom smo, nažalost, poslednjih decenija sve više
okruženi.
