Poslednja
zbirka Vlahovićevog triptiha, Ja ću se
vratiti, tematski se uključuje u celinu još jednom velikom temom kojoj su
skloni svi odistinski pesnici. Hvatajući se u koštac sa smrću, pesnik se
zapravo još jednom suočava i sa svetom, i sam sa sobom.U triptihu, kom pripada
i ova zbirka, Vlahović opeva tri velike poetike sopstvenog identiteta. Prva je
poetika pesničke egzistencije, smeštena pod naslov Šta radi Beket u mom krevetu?. U nju su uključena promišljanja
sopstvenog umetničkog veka i izazova koji mu se nameću, položaja pesnika i
poezije u svetu, opevanje svog stava spram njega i imenovanje oslonaca u
sistemu poljuljanih vrednosti. Druga poetika obuhvata pesme pod naslovom Soba što noću svetli. Njena je osnovna
tema ljubav, a subjekat zbirke, kao autoreferencijalni odraz pesnika, peva na
nov način motiv idealne drage, slavi pokretačku snagu ljubavi i suprotstavlja
je strahovima, težinama i nesavršenostima sveta. Treća poetika, zadata pod
naslovom Ja ću se vratiti, poslednji je
čin Vlahovićeve pesničke ispovesti. Zbirka se gradi na temi smrti, suočavanju
sa njenom neminovnošću i pokušaju mirenja sa čovekovom predodređenošću za
fizičku propadljivost...
Zbirka
Ja ću se vratiti ispevana je u
filozofskom raspoloženju subjekta koji se nalazi u poziciji egzistencijalne
zrelosti iz koje o smrti može pevati bez prenaglašene dramatike i preuveličane
zebnje. Iako ni on nije izuzet iz ljudske slabosti i nije bez straha pred
neumitnim ishodom života, iznaći će perspektivu iz koje će postojanoj,
arhetipskoj smrtnosti čoveka prići na
pomalo neuobičajen način za nas čitaoce. A taj nov način ogleda se ponajviše u
prizemnom suočavanju sa ljudskom prirodom koja nije određena za večni život, te
u autorefleksijama koje ponajviše boji mudrost i pomirljivost da smrt još uvek
nadilazi sobom sve moći u rukama čoveka, ma koliko bila razvijena današnja
civilizacija.
Na
samom početku zbirke čitamo odgovor na jedno od važnih pitanja karakterističnih
za visoku poetičku samosvest, a to pitanje se tiče određenja ko je čovek. „A
čovek je / karikatura što truli / pred vratima / mrtvačnice / u kojoj čitavu
noć / gori svetlo“. Dakle, svaka ljudska jedinka u svojoj je suštini ista, jer
se sve različitosti ljudskih individua gube pred jednom činjenicom – svi ljudi
su smrtni. Ako je već krajnji ishod svega poznat, onda tu vreba opasnost
odsustva smisla života. Ipak, mi znamo da poezija Radovana Vlahovića nikada ne
poriče postojanje smisla, već ga pronalazi u borbi za punoću egzistencije, koja
je jedino moguća duhovnim usmerenjem delanja i postojanja, i u činu ljubavi, u
emociji koja obiljem svojim ne dopušta posustajanje, odustajanje i mrtvilo. Među
koricama ove zbirke otkriva nam se još jedno smisleno čvorište subjekta, sama
pesma: „Ti si moj / savršeni oblik / putujućeg smisla“.
Subjekat
ove zbirke u svom pesničkom pozivu vidi nešto sveto i uzvišeno, ali istovremeno
i nešto što od čoveka zahteva predanost, potpunu posvećenost i velike napore
ukoliko se želi dostići viši smisao pevanja. Jer samo poneka reč „Bogu u krilo
padne i posveti se“. Dajući sebe celog u pretvaranju reči nađene „u haosu / u
raspadanju i truleži / obamrlu u narkozi“ u reč dostojne pesme, koja je
„energetski udar / potpameti / svetlosni komete trag / uže o koje vešaš / noću
svoju suštinu / pa onda treperiš / i svetliš / razapet između / dana i noći /
večnosti i života / besmrtan kao Hrist / i zgažen kao ulični pas“, lirski
subjekat sigurno korača putem višeg smisla egzistencije.
U
stihovima citirane „Pesme“ i „Igra školice po oblacima“ slutimo da subjekat o
besmrtnosti želi progovoriti kao o potencijalu koji je svojstven samo duhovnom
delovanju, činu stvaranja, ali da čak ni tu ne postoji sigurnost da je poezija
put u večno postojanje. To je tako jer u savremenom svetu više ništa nije
sigurno i ništa nije izvesno, ostaje samo prostor za pokušaje i hrabrenje samog
sebe.A da li je to večno postojanje danas moguće u vremenu u kom „Sad kad se
uragan pokrenuo / ’Kad poeziju svi pišu’“? Velika su to egzistencijalna pitanja
za jednog pesnika, no on, kao subjekat ove zbirke, ne posustaje i ne predaje
se. Ma koliko bio gonjen nemirima, kao u pesmi „Da se ne lažemo“, ma koliko na
mahove nastojao da pobegne od misli o smrti koja ga na javi proganja, on ipak
ima snagu da se svemu odupre i nastavi da stvara. Jer postoji u njemu iskra
koja teško podleže imenovanju, a sluti se kao iskra uzvišene mudrosti o tome da
i u svekolikoj prolaznosti ne postoji konačnost duha, već neprekidna promena
koja je potvrda mogućnosti trajanja. U pesmi „Povući se u tačku“ čitamo:
„Povući se u tačku / što se regeneriše / i poji usrdnu molitvu / tvorcu svemira
/ Sve dok ne prsne / u maglu jutarnju / se pretvori / i pada / pada kao
blagodat / na ove tužne / ljude“.
Pošto
u svetu „sve je već smišljeno“ i, kako se kaže u pesmi „Na moje oči“, „Ljudi se
troše / međusobno / Tope se / kao sapuni
/ u mlakoj vodi“, u njemu nema prostora sigurnosti i zato se subjekat zbirke
okreće prostoru u sebi u više pesama. Ali to nije povlačenje od života i
njegovo izbegavanje zbog predodređenosti kraja, već poriv da sam u sebi pronađe
mir i snagu za pomirenje sa neumitnostima. To je jedino moguće kroz duboke
refleksije i čin stvaranja na koji smrt navodi pesnika. Život jeste nesavršen, ali
je lep, čak i smešan, bez obzira što sve vreme na ljudsku individuu čeka smrt,
vreba i pojavljuje se kada za to dođe vreme. I sva ta nesavršenost prolaznosti
koja često uznemirava i poziva na beskrajne borbe stvaralački duh, ništavna je
pred saznanjem da će biti prevaziđena dostizanjem više dimenzije postojanja, do
koje može dospeti samo umetnik svojim delom. Zato nam subjekat u pesmi „Kad
zaspim u nedogledu“ kaže: „Možda mogu i biti / zadovoljan / sobom / životom /
Svetom što nekud / juri / Koliko danas / sutra / Možda kad zaspim / u
nedogledu“.
Ono
što u ovoj zbirci odsustvuje i što deluje novo i sveže, jeste emotivni naboj i
nastojanje da se po svaku cenu dobije potvrda besmrtnosti kroz delo. Još od
prapočetaka literature vodi se borba protiv smrti i dostizanje besmrtnosti
kojom bi se ona trajno porazila. Stolećima književnost nije odnela pobedu u tom
metafizičkom okršaju i svakom stvaraocu dato je da se i sam okuša u njoj. U
Vlahovićevoj poeziji nema tog momenta, nema agonije i opsesivne potrebe za pobedom.
Čini se da se upravo na taj način izrodilo nešto novo u pristupu toj velikoj
temi. Iako se smrti priznaje nadmoć, potvrđuje se njena sveprisutnost i
bezvremenost, izostajanjem uobičajene namere da joj se moć negira, stvara se atmosfera
u kojoj se i ona sama doživljava kao nešto prirodno, kao deo života.
Vera
u reč je ono što nedri tu posebnu snagu lirskog subjekta i hrani njegov stoički
stav u susretu sa neminovnosti smrti. Pesma „Možda ću i umreti ove jeseni“ nam
o tome najbolje svedoči: „Možda ću i umreti ove jeseni / ali to danas nije
važno“. Habitus stvaraoca je takav da je u svakom trenutku visoko svestan i
sebe i sveta u kom mora da boravi, ali da uvek ima tu mogućnost da kroz
stvaranje i veru u njegov smisao i sopstvenom postojanju podari vrednosti koje
su važne, najpre same po sebi, a zatim i za svet uopšte: „Umiranja su tu da
podsete ljude / da su živeli / Ja sam ispunio svoju sudbinu / onog časa / kad
sam pristao verujem u reč“.
Ima
nečeg utešnog i dirljivog istovremeno u ovoj Vlahovićevoj zbirci. Ona, sa jedne
strane, bez okolišanja, na mahove suviše direktno suočava i nas čitaoce sa
istom pozicijom koju ima i subjekat zbirke, a to je pozicija svesti o našoj
konačnosti i smrtnosti u fizičkom obliku. Sa druge strane, ovi stihovi ponudili
su nam i izlaz iz te nezavidne pozicije nemoćnog čoveka. Uputili su nas u
pristup smrti koji nas osvešćuje, ali ne zamara i skrenuli su nam pažnju da je
važnije baviti se životom na način da se dosežu vrednosti duhovnih dimenzija.
Uz to, verujući u u reč, kao u najuzvišeniji oblik postojanja, on gradi svoju
duhovnu religiju koja ništi svaki strah i poriče svaki besmisao čovekov. Jer
jedino reč ima u sebi moć veću no što ima smrt. Ona imenujući istovremeno i
kreira postojanje. Zbog toga subjekat zbirke, kao pesnik, može na kraju reći:
„Ja ću se vratiti“.
