Metafizička
misao u stihu Radovana Vlahovića sagledava temeljnu prirodu stvarnosti. Ovaj pesnik
se u svom svakodnevnom življenju, što se posledično pretače i u njegov
književni rad, bavi samom suštinom stvari i stvarnosti, uvek nadilazeći i
lebdeći iznad pojava čulnog sveta, čak i onda kada je čulno u vidu pesničke
slike prisutno u tekstu...
Čini nam se da poezija
Radovana Vlahovića u potpunosti poklapa sa mogućom definicijom ove filozofske
discipline zato što autor njome nastoji da pronikne u prirodu postojanja,
prostora,
vremena,
uzročnosti,
te u suštinu odnosa uma i tela, supstance
i svojstava, mogućnosti i stvarnosti… Stoga
i sobu – u naslovu a zatim u tekstu – čitamo kao metaforu metafizičkog stanja
svesti u kom se sve ove kategorije prožimaju i stapaju u celoviti doživljaj sveta
i čoveka-svesti u njemu. Prostor slobode. Prostor disanja i sopstva. Prostor razumevanja
sebe ovde i sada. Soba je ujedno metafora izmaštane sreće čija je snaga realna,
ako ne i veća od stvarnosti same.
Zbirka pesama Soba što noću svetli u naslovu ima naznačen prostor, vreme i dominantnu
osobinu, kao i sugestiju njihovog značenja i u tom smislu reč je o dobro pogođenoj
smernici za razumevanje i tumačenje stihova. Noćno svetlo ovog, sad već
konkretnog mesta, predstavlja izraz prividnog stvarnosnog paradoksa – jer potpuno
postojanje postiže se samo u skrovitosti i tajnosti, a svetlost u njemu –
izdvojena, izolovana i usamljena – sušta je suprotnost sveopštoj zimi, mraku,
bolesti, nemoći i oštrim neželjenim pogledima. U naslovnoj pesmi kontrasta ima više.
U njoj je vremešnost opozit strasti i ljubavnom žaru i upravo u tom prividnom
paradoksu lirski subjekat pronalazi satisfakciju. Soba okružena mrakom predstavlja
utočište u vremenu prostoru gde si svoj i nezavisan, gde (i kad) smeš da voliš,
uživaš, rađaš se ili umireš potpuno nezavisno od ostatka sveta. Soba sa
upaljenim svetlom je nada u neprolaznost ljubavi i nagoveštaj odanosti voljenog
bića.
Već po tematici naslovne
pesme naslućujemo da je ljubav jedna od nosećih inspiracija ove zbirke. Ljubavi
se Vlahović vraća u brojnim pesmama i sagledava njenu kontroverznu bit: „Bližnji
su uvek / sebična sorta“ (Kad se sve zna)
i nastoji da osvesti pravu meru ovog osećanja jer „Previše ljubavi guši / premalo žesti“ (Kad se sve zna), kao i njene prolaznosti, odnosno transformacije. Pošto
sve je podložno večnoj entropiji i ljubav se može „zatraviti“ (Da se putevi ne zatrave). Pomislimo: Ne
umire to ljubav! Samo smo mi mali i nesavršeni, jer iako zatravljen, put je i
dalje put, on postoji, kao što ni istinska ljubav ne nestaje, samo nama postaje
neprohodna. Pred zatravljenim putem čovek zastane kao pred enigmom. Kao, recimo,
kada napipa stari čvor na maramici u džepu venčanog odela u masivnom hrastovom
ormanu u pesmi Drešenje čvorova na
maramici. Razvezivanje ovih čvorova nalik je otvaranju Pandorine kutije, suočavanje
sa starim nadama ili grižom savesti, nerazrešenim krivicama i razočarenjima,
lažnim obećanjima… Ko još od nas može da ispuni sve svoje namere!
U pesničkoj zbirci
Soba što noću svetli suočavamo se sa
stihovima koji su esencijalniji i gnomičniji u poređenju sa prethodnim zbirkama
ovog autora. Misli u stihovima, koje nam pesnik svesno pruža na kapljice,
sadrže osećanja i osete koji se inače konzumiraju velikom kašikom i punom dušom
– kao bluz „Bluz / koji se jede / velikom kašikom“ (Letnja noć). Valjda upravo zato imamo osećaj da će tesno odelo pući
po šavovima i toliko snažne emocije poteći i poput potopa preplaviti našu
čitalačku svest… Slutimo da Vlahović u ovim, nešto svedenijim nego inače,
stihovima kroji za broj manje odelo svojoj poetskoj esenciji, kako bi nam stvorio
osećaj unutrašnjeg pritiska.
Ljubav, o kojoj
Radovan Vlahović piše, ima svoje metamorfoze. Ona predstavlja težnju za skladom
sa prirodom. Njegov lirski junak je potekao iz prirode i živi u saglasju sa
njom, tako motive prirode – flore i faune: zelenila, vode, ptica, dvonožnih,
četvonožnih, pitomih i divljih zverki… nalazimo
u funkciji ilustracije veličanstvenosti i harmonije u svetu. Njegov lirski
subjekat, koji je po ličnoj anamnezi „naliven / snen / i usplahiren“ (A bog nas gleda), se naslanja na nasleđe
narodnih verovanja nalazeći u njemu inspiraciju za sugestivne prikaze: „U
sunčan dan / mečka je pred pećinom / videla svoju senku“ (Soba što noću svetli).
Ljubav se javlja
i kao izraz popustljivosti prema detetu u sebi, čuvanje infantilnosti kao teritorije
lične slobode „Dečurliju / što starci su“ (A
Bog nas gleda), kao bliskost sa Svevišnjim – jer Vlahović književnost upravo
tako doživljava, kao sveprisutni pogled Boga, a mi to vidimo po brojnim
religijskim motivima: „A znam da Bog nas gleda“ (A Bog nas gleda) ili kao ljubav prema ženi koju srećemo u erotskim
a ipak potpuno čednim prizorima iz pesme u pesmu: „Onako naga / u kupaćem / kad sam te ljubio / u snu po leđima
/ da ne vide / bližnji.“ (A Bog nas gleda).
Radovana
Vlahovića odavno poznajemo, to je čovek individualac, autentična pojava u
srpskom pesništvu i kulturi, čiji je životni manifest distanca od horskog i
kolektivnog i hodanje sa obrazima među oblacima. Od prve objavljene priče (1975), od osnivanja Kulturnog
dvorišta (1986) stalno je prisutan na književnoj sceni i do sada je napisao
preko 30 knjiga, od kojih je 6 pesničkih zbirki i 4 knjige eseja i književnih
impresija.
Vlahović peva iz
„žudne za radošću u saglasju sa umilnim glasom tvorca neba“ i zna da je to iz
zbirke u zbirku, iz knjige u knjigu, jedna te ista melodija, koja se svakim
danom, kako sam pesnik kaže „penje ka tvorcu svemira“. Radovan je jedan od onih
izabranih, kom je u uzglavlje kolevke uz snažni energetski naboj kuće Vlahovića
darovana izuzetna energija kako bi izneo svoju posebnost i od tada živi
stvarnost koja je njegov san a u kojoj svakodnevno uspostavlja ličnu duhovnu
vertikalu, osvaja prostor slobode kroz jeres i ludost literature, sam se
pozivajući na zenitističko književno nasleđe, a mi bismo napomenuli – u simbolističkoj
artikulaciji pesničkog jezika – i koji svim svojim ljudskim i pesničkim bićem teži
za zajedništvom, za harmonijom, ljubavlju i komunikacijom, za jedinstvom i
bliskošću jer kroz njih se konfrontira sa neprilikama i neblagonaklonim
životnim okolnostima. Ostvarujući svoj san, koji je stvarnost, kako je sam
naglasio u prethodnoj zbirci pesama Moj
san je stvarnost, Radovan Vlahović svakodnevno piše sem dnevnika i poeziju,
prozu i druge književne tekstove vodeći se čistom nepatvorenom emocijom koju
želi da primi, ali pre svega da pruži ovome svetu. Njegov životni i književni
izbor je onaj koji doživljavamo uvek kao drugačiji, jer znamo da je Vlahović
čovek, koji će uvek birati put i prostor na kom će biti svoj na svome.
Zato mu i
dopuštamo da nas u Sobi koja noću svetli
povede u svoj svet, da nas nalije tom čistom ničim nepomućenom emocijiom kao u
pesmi Dok svi spavaju, da ostanemo
zajedno sa njim „budni / i bludni / dok
svi spavaju“ dok i sami ne zaličimo na pesmu koja se jede velikom kašikom.
