Наслов нове песничке књиге Радована Влаховића, Шта тражи Бекет у мом кревету?, пре свега је провокативан, а потом и збуњујући!? Наслов, неминовно, призива компарацију са документарним филмом У кревету са Мадоном (1991), а потом и њеним наставком из 2009. године. Није без разлога овај филм проглашен за скандалозан, јер је приказао интимни живот Мадоне, поп краљице, а њени креатори су зарадили више од 30 милиона фунти на биоскопским благајнама. Подсетимо се, оба филма је режирао, нама недовољно познати, Алекс Кешишијан, док је плакат за филмски хит из 90-их изгледао овако:
Иако овај филм нема, осим наслова, ничег провокативног, или порнографског, већ је покушао да реално прикаже једну концертну турнеју ове популарне поп звезде, проглашен је за један од највећих документарних филмова свих времена. Зашто је тако, питали су се бројни критичари и новинари. Допао ми се један од закључака: зато што је Америци досадно; као и предлог да се филм назове Истина или изазов, јер су ствари тамо далеко страшније и невероватније.
Провокативност
овог наслова покушао је да искористи и српски прозни писац Вуле Журић
(Сарајево, 1969), узевши га за наслов своје истоимене књиге (У кревету са
Мадоном, 1998). И у претходним својим збиркама прича је преузимао филмске
наслове (Умри мушки, 1991; Двије године хладноће, 1995), не знам
да ли је имао проблема са ауторских правима, али верујем да је таквим
поступцима придобио филмофиле.
Осим
помињања Мадоне у наслову, нема других провокација на корицама ове књиге, у шта
се можете и сами уверити:
Ипак,
то је био наслов који је “увео” овог писца у српску књижевност на велика врата.
Не знам да ли је
Радован Влаховић рачунао са том публиком и таквом провокацијом? Пре бих рекао
да је његова публика књижевна, делимично и позоришна, јер увођењем Бекета у песму, па у наслов књиге, призвао је не само прозно дело
овог изузетног Ирца (Семјуел Бекет / Samuel Beckett; Даблин, 1906 - Париз, 1989), већ и драмско, по
коме је и познатији, а којим је револуционарисао светско позориште. Било како
било, помињањем овог „оца апсурдног театра“, и Влаховић се нашао на сцени којом
доминира апсурд, са свим својим синонимима: нонсенс, парадокс,
нелогичност, итд. Али не и: бесмислица, неумност, неутемељност,
односно – глупост и лудило. У поезији, као и у животу, уосталом, често
се „одлази у Ad apsurdum“ - у неразумевање, у другу крајност, у потпуни
бесмисао. То, срећом, није случај у поезији Радована Влаховића.
Да одмах рашчистимо: није, дакле, Бекет, са својим
мршаво-сабласним телом био у кревету Радована Влаховића, већ нека од његових
књига (у питању је синегдоха, подврста метонимије, кад део замењује целину).
Иако песник тврди да је био, онако “кракат и сув / као смрзнути јаблан / са
цигаретом у устима”. Потом једна парадоксална слика: “Брзо сам се сабрао / а у
ствари трајало је то неколико сати, месеци, година”. А онда још парадоксалнија
ситуација у којој лирски субјект бежи у туђи роман (овог пута Људи са четири
прста, Миодрага Булатовића), како би из њега позајмио “две гладне, зелене,
осисане крмаче / да га лајањем уплаше и отерају”. Зашто да га отерају? “Мом
кревету сам тежак и ја / са мојим подстанарима у глави”, признаје песник. Осим
Бекета и Булатовића, међу “подстанарима у глави” јавља се још један писац, који
је и сам у једном тренутку био сумашедшиј, или полудео, велики руски писац
Гогољ (Николај Васиљевич Гогољ), тј. његов чувени шињел. Под тим шињелом је,
очигледно, настала и ова дуга песма, као и већина других у овој књизи.
Иронична,
фантазмагорична, парадоксална песма, “Шта тражи Бекет у мом кревету?”, није без
разлога на првом месту у књизи (и позајмила јој заједнички наслов), јер је, у
основи, програмска, параболична, индикативна за цео песнички рукопис.
У књизи је сабрано 35 песама,
различите дужине (од 8 до 100-њак стихова), које су стихично организоване.
Најчешће већ у насловима песама, видљиви су њихови лирски јунаци (тзв. подстанари
у глави у песника). Од митског песника Орфеја (Όρφεύς, Orpheus), преко француског средњовековног
трубадура Вијона (Франсоа Вијон / François Villon; рођен 1431. или 1432 -
нестао 1463), великог
немачког романтичара Хелдерлина (Јохан
Кристијан Фридрих Хелдерлин / Johann Christian Friedrich Hölderlin; 1770-1843), француског генија Рембоа (Артур Рембо / Arthur
Rimbaud; 1854.1891),
аустријског трагичног песника Георга Тракла (Georg Trakl, 1887-1914), оснивача надреализма Андре Бретона (André Breton;
1896-1966) и америчког “песника у кавезу епохе” Езре Паунда (Ezra Weston
Loomis Pound; 1885-1972), до српских песника, попут
великог Милоша Црњанског (1893-1977) и наших савременика, Рајка Петрова Нога, Симона
Грабовца, Перице Милутина и Николе Влаховића.
Поред песника, Влаховићеви
“подстанари” су и филозофи, попут Кјеркегора
(Søren Kierkegaard, 1813-1855)
и Сиорана
(Emil Cioran; 1911-1995), као и прозни писци: у распону од Бокача (Giovanni Boccaccio; 1313-1375), преко Џојса (James
Augustine Aloysius Joyce; 1882-1941) и Маркеса (Gabriel José de la Concordia García Márquez; 1927-2014), до
Чарлса Буковског (Charles Bukowski; 1920-1994).
Они су лектира, јунаци и
савременици нашег песника, цитирани или парафразирани, умешани у свакодневицу,
у снове, у мисли, а потом и у стихове. Апсурдне ситуације (слике), ублажене су
чињеницом да су у питању ониричка стања песника, а не бунцања, имагинарни дијалози
са њиховим делом, понекад и подударања, или прожимања, неких животних ситуација
и песничких слика и метафора.
У већини, посебно дужих, наративних песама, видљив је
утицај Буковског, песника и приповедача који је познат по свом
експлицитном, сировом, понекад чак вулгарном књижевном изразу и својим причама
о симпатичним губитницима са маргина друштва. И песнички рукопис Радована Влаховића је, повремено, управо такав:
експлицитан, сиров, понекад чак и вулгаран (упоредити, на пример, са песмом
“Силиконска песникиња”, или “Запиши то, Буковски”). Неке од песама су попут
анегдота, а поједине су типичне песничке досетке, са поентом. Има у њима пуно
личних, аутобиографских чињеница из живота Радована Влаховића, уз неке
биографске детаље из живота и дела поменутих песника, прозних и драмских писаца
(“подстанара у глави”). Већ је поменута приметна провокативност појединих
песама, по томе се, колико ми је познато, овај рукопис знатно разликује од
претходних песничких књига овог аутора. Не само због тога, наравно, већ и због
изузетног ироничног набоја, овим рукописом се Влаховић сврстава у ред српских
песника са битничким инспирацијама и видљивим поетичким резултатима и на томе
му искрено честитам!
У Новом Саду,
Зоран
Ђерић
30.март 2022.
