Određujući ljudski život kao
neprestanu borbu između Erosa i Tanatosa, Sigmund Frojd, otac psihoanalize i
jedan od najuticajnijih stvaralaca u istoriji naše civilizacije, odlazi još
dalje. On ovaj dualitet ne samo da posmatra kao pokretačku silu naših života, već
i kao način da se izrazimo kao ljudska bića. Da Frojdova teorija nije daleka od
istine najbolje će nam pokazati umetnost. Bez obzira na vremenski kontekst, vladajuće
društvene norme, svetonazore, čak i estetska merila, večita tema umetnosti su ljubav
s jedne strane i smrt sa druge, kao njen opozit. Možemo reći, i to bez
preterivanja, da ovaj dualitet, baš kao kod Frojda, čini okosnicu umetnosti.
Naravno, promene su prisutne,
što će nam slikovito pokazati promena shvatanja jedne reči. U pitanju je
patetika. Ako otvorimo stare knjige ili još bolje leksikone stranih reči i
izraza, pre svega čuveni Vujaklijin, pod patetikom se podrazumeva strastvena
osećajnost, dirljivost i nežnost, suštinski: patetika je predstavljena kao
legitimani poželjan način za predstavljanje najdubljih emocija. U današnjem
shvatanju patetika je poprimila sasvim drugačije značenje i ona predstavlja
izveštačenost u emotivnim izlivima, krajnje neukusnu stvar, a u umetnosti
svojevrsni estetski „zločin“. Ovo je samo jedan primer, ali on namrečito
pokazuje promenu paradigme. U isto vreme, eto svojevrsnog paradoksa, ljubav ne
samo da se nije promenila, naprotiv, ona je i dalje prisutna, možemo slobodno i
reći nikada više prisutna u javnom prostoru, prevashodno zbog slamanja
nekadašnjeg dominantnog patrijarhalnog modela ponašanja. Ipak, o njoj u
promenjenim okolnostima nimalo nije lako pisati, što nam najbolje svedoče retka
uspela dela koja su tematski okrenuta najdubljim osećanjima. Jedno od tih
delaje i knjiga pred nama, Dnevnik virtuelnog zavodnika Radovana
Vlahovića.
Ako bismo tražili najpribližniju žanrovsku odrednicu ovoga dela, to bi
svakako bile pesme u prozi. Baš kao i u prethodnom Vlahovićevom romanu Noćni
razgovori sa sestrom, poetski subjekt – nekada je to sam autor, nekada obezličena
„sila“, na pojedinim mestima i književni lik koji govori svoju priču – ispoveda
svoj emotivni kredo poetskom objektu, ali i celom svetu. Tako Radovan Vlahović
pravi svojevrsni poetski diptih, dva dela koja se načinom pripovedanja, ali i
temama koje se u njima pokreću, međusobno prepliću i nadopunjuju. Ipak, razlike
postoje. Pre svega su to strukturalne različitosti. Noćni razgovori sa
sestrom su romaneskna celina povezana pre svega poetskom „sabesednicom“, dok
je Dnevnik virtuelnog zavodnika delo slobodnije forme u kojem se mešaju
različiti žanrovi, tehnike pripovedanja, ali i stilska rešenja. Dobrim delom je
to i tematska raznolikost kojoj treba posvetiti dodatnu pažnju. Tako Dnevnik
virtuelnog zavodnika možemo podeliti na nekoliko celina..
U prvoj su to kratki odeljci, nekada su oni sadržani u samo jednoj
rečenici. .
Drugu tematsku celinu možemo da označimo kao umetnikova obraćanja poetskim
objektima, dok treću čine literarne igrarije koliko sa već dobro poznatim
delima, o njima će još biti reči, ništa manje i sa popularnom kulturom i
društvenom zbiljom. Prisutni su i na nekoliko mesta skaz (posebno je dirljiv
odeljak „Pankerka“ na tragu Dragoslava Mihailovića)i literarne kozerije.
Ipak, sve ove tematske celine povezuje jedna stvar. To je priča o
ljubavi. Tako Vlahovićevi junaci (gotovo je svejedno da li je to junakinja u
užasnom braku, preljubnici koji svoj motelski susret ugovaraju u vreme
hrišćanskog posta ili begunci od ustaljenog načina života)pripovedaju o
najdubljim osećanjima. Taj govor je strastan, duboko prožimajući, neretko puten
do krajnjih granica, ali u isto vreme, što je jedna od najvećih vrlina ovoga
dela, na svojevrsnoj distanci, gotovo eteričan, udaljen, dobrim delom i obojen
ironijom. I tu se polako vraćamo na početak ovoga teksta. Radovan Vlahović je
pronašao odličan način da govori o ljubavi, a da u isto vreme to pisanje ne
deluje otužno ili patetično, kakav je najčešće slučaj.
Sledeći Kjerkegora – od koga i „uzima“ naziv dela, istovremeno ga „dopunjujući“
– Radovan Vlahović odlično shvata njegovu misao iz Dnevnika zavodnika: „Ukoliko
čovek ne bi bio u stanju da čuva sliku lepote, čak ni u trenutku njene
prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada
suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u naručju (…)”. Tako Vlahović
neprestano slikalepotu koja mu je nadohvat ruke, ali i u isto vreme udaljena.
Nekada je ta daljina istinska, kakav je slučaj u odeljku „Intimna korespondencija“:
„Osnov za našu intimnu korespondenciju je dugo prećutkivanje mnoštva likova
koje u sebi nosimo, sa željom da svaki od njih misli uvek na istu varku i
opsenu strasti, što se talasa u nama kao plahta na vetru.“ Dobrim delom je to i
ljubav koja se pretvara u sasvim nešto drugo, što nam svedoči odeljak„Oh, kakva
zabluda“: „– Tražeći ljubav – kaže mi prijatelj – sve vreme sam mislio na nju,
a u stvari Boga sam tražio.“ Nekada je to strah od nepostojanosti reči, kakav
je naziv jednog odeljka „Reči su trošna stvorenja“, ali i svojevrsni
„nesporazum“, kakav je slučaj u odeljku „Umesto pisma izvinjenja“: „Ako te
zbunjenom čini moj kasni poziv i nežni virtuelni dodir, oprosti, to je samo
život što na literaturu liči.“
Ipak, najčešće je to ironija. I tu odmah moramo da napravimo ogradu. Baš
kao u slučaju velikog Leonarda Koena (dovoljno je da se setimo njegovih
stihova: „Rekla si mi da preferiraš zgodne muškarce / Ali za mene bi napravila
izuzetak. // I držala si palčeve onima poput nas / Koji ugnjetavanisu idealima
lepote / Sredila si se i rekla: ’Pa nema veze / Mi smo ružni, ali imamo
muziku’“), Radovan Vlahović nenadmašno povezuje ljubav sa ironijom, u isto
vreme ne potirući je, naprotiv, samo je čineći drugačijom, bogatijom i
značenjski drugačije obojenom, možda je najbolje reći oslonjenom na Erosov
opozit Tanatos. Najbolje to vidimo u odeljku„Samo se ti osloni“: „Samo se ti na
mene osloni, draga moja. Miluj i hrani psa dok nas ne izujeda, a posle će nam
đavo biti kriv.“
Ironija je posebno prisutna u odeljcima posvećenim „novim“ oblicima
ljubavi, koji su, možemo slobodno reći, jedna od dominantnih tema knjige,
naposletku, to i sam naziv knjige govori. Pišući o društvenim mrežama, novim
načinima ljubavnih korespondencija, ali ništa manje i virtuelnim flertovima i
ljubavima, svim izmenama koje je donelo digitalno doba, Vlahović ispisuje
sjajne redove o novom pogledu na ljubav, baš kakav je slučaj u odeljku „Usamljenice i usamljenici“: „Subota je.
Vidim, mnogo usamljenih vrluda Fejsom. Svi nešto traže, objavljuju fotke, puštaju
muziku, pišu statuse, lajkuju, šeruju. Vape za malo pažnje, za lepu reč, i
nikako da utole tu vasionsku glad za ljubavlju.“
Ova tematska raznolikost još više je
pospešena različitim narativnim oblicima, koji ovo delo čine još bogatijim i
zanimljivijim. Uvek polazećiod poezije, dobar deo odeljaka iz ove knjige je pretočen
iz poetskih u prozne oblike, nesputano se igrajući sa rečima, neretko i tvoreći
nove,ali i pozivajući se na velika literarna i umetnička dela, među kojima su
stvaralaštvo Malarmea, Dostojevskog, Tarkovskog, Crnjanskog i zenitista,
Radovan Vlahović stvara odličan književni tekst, vredan u svakom pogledu.
U njegovom središtu je traganje za ljubavlju, nežnošću, istinskom
osećajnošću, u ma kakvom obliku ona bila. Tako je možda i najbolje
okarakterisati ovo delo. „Dnevnik virtuelnog zavodnika“ je potraga za novim
oblicima stare, dobre i, svakako, nepromenljive ljubavi. Pišući o Erosu, ništa
manje i o Tanatosu, koji stoji u njegovoj pozadini, neretko nam se ironično
osmehujući, Radovan Vlahović ispisuje nenadmašnu knjigu o ljubavi. I večitom
vraćanju njenoj silovitosti, kako to i sam Vlahović čini u poslednjem odeljku knjige
„Vredelo je čekati“: „A ja ti
verujem i znam da bistri planinski potoci uvek se slivaju u jednu reku života,
koja svojim nemirnim i istrajnim tokom kroz vrleti postojanjauvek prokrči svoj
put ka nekom večnom moru kao duhovnom savršenstvu, koja dva bića stopljena u
jedno božansko delo mogu dati.“.
Vladimir Petrović
