Виртуелни сновник Радована Влаховића
(Радован Влаховић: „Дневник виртуелног заводника“)
Дневник виртуелног заводника средишњи је
део триптиха који исписује Радован Влаховић, а тешко бисмо га могли одвојити од
дела који му претходи и оног у којем се наставља. Попут прве књиге, аутор се и
овде вешто поиграо са устаљеним књижевним жанром, сугеришући насловом дела да
ћемо читати дневничке белешке виртуелног заводника. Занимљиво је, међутим, да то
нису белешке на какве смо навикли читајући класичну литературу, већ фрагменти из
„виртуелног дневника“ који помало подсећају на временску линију Фејсбука.
У овој књизи
Радован Влаховић продубљује причу која се зачела у првом делу триптиха, па није
чудно што на скоро свакој страници препознајемо теме и мотиве који доминирају у
Ноћним разговорима са сестром. Платонски
однос који смо разоткривали у „кратком витешком роману о љубави“, у Дневнику виртуелног заводника дочаран је
јасније, па тако коначно сазнајемо да је „сестра по муци и перу у временима
смутним“ присутна у неком далеком свету, у неком прошлом времену (можда баш 19.
веку у који писац често залази) и да је од „виртуелног заводника“ одваја „седам
гора, седам мора, и неколико временских зона“. Она се сада јавља „у годинама
када своди рачуне“ и – попут оне какву смо могли да сретнемо у дневничким
белешкама Лазе Костића – постаје видно слободнија и спремна да задовољи своје телесне
потребе.
У Дневнику виртуелног заводника Влаховић вишеструко
наглашава своју лектиру, тако што проширује регистар јунака/јунакиња светске књижевности,
који су пажљиво бирани да нам, ефектним поређењима, сликовито дочарају лик
„виртуелног заводника“ и његове измаштане сапутнице. У том динамичном дијалогу
са светском литературом, на сцену ступају Достојевски, Бодлер, Рембо, Паунд,
Мајаковски, Бекет, Црњански, Бећковић... Сви они помажу Радовану Влаховићу да
се пробије кроз замршене белешке
„виртуелног заводника“, али и да проговори о важној теми као што је задовољство писања које овде приказано
кроз додире врхова прстију и дирке на тастатури рачунара... Ти дубински слојеви
текста чине Дневник виртуелног заводника знатно
сложенијим него што он то на први поглед јесте.
На самом
крају, треба се још једном осврнути на жанровску одредницу са којом се Влаховић
вешто поиграва, а која је директно повезана са садржином његове прозе. Дневник виртуелног заводника заправо би
се могао дефинисати као „сновник“, будући да својом формом не одговара дневничким
белешкама и да се претежно „догађа“ у сновима. О томе аутор говори врло
директно, када нпр. у запису под насловом Збрка
експлицитно напише: „... од нашег последњег сусрета у сну, остао сам трудан и
све ми се измешало...“. Такви су моменти значајни за нас, јер још од прве књиге
покушавамо да разаберемо где се то зачела Влаховићева прича. То нам, уосталом,
знатно појашњава и трећу књигу, у којој ће се – коначно – појавити нека врста
књижевног јунака, и која ће нам открити шта
сања и шта се у сну догађа господину Сневалу. .
