Како је господин Сневало постао јунак романа?
(Радован Влаховић: „Господин Сневало“)
Последњи
део узбудљивог трокњижја Радована Влаховића носи наслов Господин Сневало, и – за разлику од претходна два – могао би се
заиста назвати романом. Оно што разликује ову прозну целину од класичног романа
јесте необична структура која прати „насловног јунака“ кроз његове снове, тачније
кроз дневник снова који је Господин Сневало исписао у првом лицу, „у својој
свесци великог формата са тврдим корицама“, а онда је она – на неки чудан начин
– допала у руке нашем писцу, који за себе каже да је само преписивач и бележник оног што је господин Сневало сањао и што му се
догађало. Дневничке белешке господина Сневала сада се јављају као подтекст
Влаховићевог романа, па тако не треба да нас изненади помисао да смо, можда,
фрагменте тих бележака читали и у књигама које претходе овој.
Када
се издвојени делови Влаховићевог трокњижја међусобно упореде, стиче се утисак
да је, у овом последњем, писац досегао најбоље стваралачке тренутке. То свакако
не значи да прве две књиге заостају по квалитету, али се чини да је њихова
функција била у томе да нам појасне поетичке искораке Радована Влаховића и
прокрче пут до ове последње, са којом се успоставља нека врста равнотеже и у
којој прича добија свој смисао. Откривајући нам шта сања и шта се у сну догађа господину Сневалу, Влаховић је успео
да заокружи своје трокњижје на најбољи начин, тако што изводи на сцену једног
сасвим необичног књижевног јунака који је одсањао све оно што је
писац/преписивач/бележник објединио у корицама иновативне и читалачки узбудљиве
књиге.
У
трећој књизи посебно треба похвалити начин на који нас Радован Влаховић
„увлачи“ у причу и нагони да „сањамо“ заједно са господином Сневалом и оним
који (у сну) бележи његове снове. Он то чини кроз неколико уводних прича у
којима откривамо како се господин Сневало изненада сусрео са смрћу, а потом и
како је остао без моћи говора – што га је нагнало да почне да бележи све оно
што није могао да саопшти усменим путем. И тако поново стижемо до теме којој
Влаховић посвећује значајну пажњу и у првим двема књигама – до човекове потребе
да пише, да преноси причу и саопштава је у различитим облицима и на различите
начине. То питање Радован Влаховић у више наврата разматра у својим књигама,
показујући нам да прича налази свој пут до слушалаца/читалаца, без обзира на то
да ли је саопштена живом речју, записана у тврдокориченој свесци или, пак, откуцана
на тастатури рачунара и објављена као статус на друштвеној мрежи.
Оно
што повезује последњи део трокњижја са књигама које му претходе, свакако јесу
препознатљив стил писања Радована Влаховића и тематско-мотивска основа његове прозе. Господин Сневало је књига у којој се наставља дијалог са светском
литературом, која продубљује проблеме сложених односа са другом половином свог
бића, и – на самом крају – отвара многа питања пред којима ће читаоци дуго
остати замишљени. Због свега тога вреди читати прозу Радована Влаховића,
кретати се кроз лавиринте његових снова и одгонетати записе који нас
истовремено збуњују и привлаче... Влаховићев триптих је, уосталом, најбољи пример
да овај писац у себи носи богато књижевно искуство, да прати своје књижевне
снове, и да свакако има још много тога да нам исприча..
