Roman Gospodin Snevalo zajedno sa romanima Noćni razgovori sa sestrom i Dnevnik virtuelnog zavodnika čini
triptih Radovana Vlahovića, prozaiste, pesnika i kulturnog radnika pitomog
Banata. Nije slučajno autor romana odabrao sledeći podnaslov romana: „Šta sanja
i šta se u snu događa gospodinu Snevalu“. Upravo podnaslov može čitaocima biti
putokaz za razumevanje sadržine i poetike ovog hibridnog romana. I ne samo
podnaslov, nego i ime glavnog junaka, naratorovog sagovornika i glavnog nosioca
fabule u romanu. Naslovivši roman hibridnim, prevashodno mislim da se u njemu
na planu forme prepliću dnevnički zapisi gospodina Snevala i mikro priče, koje
mogu funkcionisati i kao zasebne celine. Drugo što roman čini hibridnim jeste
bogatstvo tema i motiva. Dominantno, Gospodin
Snevalo je roman o snovima, kako jasno i nedvosmisleno i pisac sugeriše,
ali pogrešno bi i fragmentarno bilo zaključiti da se njegov autor bavi samo
tematizacijom snova. Na to nas upućuje i sam iskaz autora:
„Zvali smo ga Snevalo,
ali u tome imenu nije bilo ničega sanjarskog i sanjalačkog. Bio je budan i u
svemu je video neku zaveru“.
Tematizuje roman
Radovana Vlahovića i socijalno-društvenu zajednicu kojoj pripada njegov glavni
junak. U njemu je data i kritika društva, te jedna svojevrsna kritika politike
vođene na ovim prostorima, od komunističke do liberalne. Upravo takvi aspekti
daju romanu satirično-angažovani ton i impliciraju kao nužnost za valjano
razumevanje da se čitanju pristupi otvoreno i sa budnom pažnjom kako bi se sve
niti koje ga čine valjano povezale.
U romanu je
nesumnjiv i evidentan ukrštaj stvarnosnog i fantastičnog, jave i sna. Bogat
metaforama i alegorijama, roman nam pruža različite perspektive, njegov junak
se, shodno poetici sna javlja u najrazličitijim obličjima i kao nosilac
najrazličitijih zanimanja (knjigovođa, umetnik, režiser, radnik u fabrici
građevinskih materijala, upravnik mlina...), u svojevrsnom prelasku iz jedne
stvarnosti u drugu. Upravo fantastični elementi čine roman Radovana Vlahovića korespondirajućem
prozi Zorana Živkovića, dok ga društveno-politička satira čini bliskim Orvelu.
S druge strane lokalne lekseme i toponimi, lalinski ton pripovedanja čine roman
Gospodin Snevalo svojevrsnim
vojvođanskim biserom.
Autor romana
ispoljava zainteresovanost za pitanja radničke klase, pogođene tranzicijom i
ekonomskim poteškoćama u kojima se država našla. Protagonisti romana često su
pojedinci pogođeni teškom materijalnom situacijom. Za društveno-politički sloj
romana paradigmatično je poglavlje „A bio sam lep spomenik, simbol svoga
vremena“ u kom je izražena sudbina jednog spomenika od mermera i bronze, čiji
će materijal završiti u rukama domaćih tajkuna:
„Moju glavu su
pretopili, od nje su napravili bronzane kvake za vrata na novoj kući nekog lokalnog
tajkuna“.
Satire nije
lišena ni slika postupka šišanja ovaca i podatak da svaka epoha ima svoju boju,
što ukazuje na permanentnost i istovetnost postupaka i društvenih prilika na
ovim prostorima.
Važno je istaći
da pripovedanje u romanu nije linearno i da u svojoj formi ono u zbilji podseća
na poetiku sna. Narator se javlja kao sagovornik glavnog junaka, gospodina
Snevala, kao pisac koji pripoveda
dnevnik njegovih snova, do kojih katkad dolazi kradom, mimo znanja
gospodina Snevala, koji mu se i sam javio u snu, što je pokazatelj motivacije
za nastanak romana.
Tematizuje ovaj
polifonijski roman i ponore i poroke društva, prostituciju i druge razvrate. S
druge strane, glavnog junaka karakterišu i donžuanovski potezi, što nesumnjivo
upućuje na to da u romanu figuriraju i motivi ljubavi.
Gospodin
Snevalo, strastveni obožavalac plastike, prikazan katkad kao karikatura, junak
(ili antijunak?) čije je ime značilo i profesiju „kojom je zarađivao za hleb nasušni“,
često je sanjao i za druge. Kao takav paradigmatičan je sa svojim snovima za
društveno-političku sredinu u kojoj roman nastaje. Zbog toga je hibridan i
satiričan roman Radovana Vlahovića duboko aktuelan i vredan svakog pažljivog
čitanja..
