Kada nestanu
reči, nastane muk i praznina, ali, možda postoji uteha u nežnosti, kazuje nam
Radovan Vlahović. Misao koja otvara roman Dnevnik virtuelnog zavodnika, kada je
reč o bliskosti figure žene, označava kontinuitet sa takođe novim Vlahovićevim
romanom Noćni razgovori sa sestrom. Ovaj roman čine naslovljeni prozni fragmenti, pretežno u
drugom licu uobličeni poput onih u razgovorima sa sestrom, sa identičnim
lirskim nabojem, ali u domenu dnevničke forme i nezavisnih dnevničkih zapisa.
„Kako da vratim sebi sebe jutrom, posle snevane ljubavne stvarnosti?“ –
postavljeno je pitanje na prvim stranicama romana. Snovitost jeste jedna od
bitnih određenja atmosfere ovog romana, stoga on figurira u međuprostoru Noćnih
razgovora se sestrom i Gospodina Snevala,
trećeg romana.
„Tebi što na
pesmu ličiš“, naslov jedne od dnevničkih beleški u kojoj pripovedač poetski
dočarava zalazak u „vanum“ iz koga izvlači reči koje daruje onoj koja je stvarna
a liči na pesmu. Darivanje i razmena reči, kao i filozofska ravan u kojoj se
sama bit reči i komunikacije uopšte tumači, značajan je u ovom romanu.
Pripovedač prati tragove one kojoj se obraća
u „opštoj zbrci“ i „haosu“ između stvarnog i nadrealnog. Žena čiji trag
prati menja svoja obličja. Ona je božanski moćna, saputnica u istraživanju
savršenstva, ali i „čovečica“ koja ide kod plastičnog hirurga. Ženski princip
Vlahović u ovom romanu spušta na zemaljsku ravan, u sferu telesnih
zadovoljstava i stvarnost virtuеlnog gde komunikacijski posrednik bivaju
društvene mreže, a samim tim metafizičko preseca stvarnost svakodnevice u svoj
oskudnosti međuljudskih odnosa. Ovaj roman obiluje pismima, pozivima, čekanjem
virtuelnih poruka dok osnov svega jeste „vapaj za bezgraničnom ljubavlju“.
Vlahović piše o usmaljenicima: „Svi nešto traže, objavljuju fotke, puštaju
muziku, pišu statuse, lajkuju, šeruju. Vape za malo pažnje, za lepu reč, i
nikakoda utole tu vasionsku glad za ljubavlju“. I sam autor piše o udvaranju
damama u virtuelnom svetu. Jezik romana kojim autor kritički ilustruje
stvarnost tragično je udaljen od jezika poetskog koji je u jednakoj meri
zastupljen, te njihovo smenjivanje, neretko i stapanje u grubom su neskladu,
odnosno u funkciji su (de)patetizacije stvarnosti. Lice ili objekat
pripovedanja varira od konkretnih figura do nečega neodređenog čiji trag se
opsesivno prati. Vlahović postavlja pitanje „Pa dobro gde je ona?“ i kreće u
potragu po papirima, knjigama, sobi predaka, te „ona“ dobija auru mističnog i
apstraktnog. Stranica koja umnogome otključava ovaj roman i potencijalnu zabunu
u relaciji čitalac-delo jeste ona na kojoj se objašnjava zašto postoji izvesna
„иntimna korespondencija“: „Osnov za našu intimnu korespondenciju je dugo
prećutkivanje mnoštva likova koje u sebi nosimo, sa željom da svaki od njih
misli uvek na istu varku i opsenu strasti, što se talasa u nama kao plahta na
vetru“. Čini se da u ovom romanu brojni likovi jesu put ka konačnom pronalasku
mogućnosti da se dvoje pronađu. „Vanuumna melodija“ koji osluškuju kao i
„čitanje muzike ćutanja“ kao da upućuju na neki viši smisao ove nesvakidašnje
korespondencije. Čini se da je, virtuelna stvarnost, „omamama ovostranog i
onostranog“ samo jedna od stanica na
putu do pronalaska. Ne smemo prevideti i veze koje se ostvaruju sa romanom Gospodin
Snevalo, kome kao da pripadaju neke od stranica Dnevnika virtuelnog zavodnika.
Dakle, pred čitaocima je jedna prozna zagonetka, a nesumnjivo ih čeka
zadovoljstvo rešavanja, a konačni ishod nadstvarne plovidbe u peru je hvale
vrednog Radovana Vlahovića..
