Mnogo je mojih prijatelja sa kojima sam pričao protivu fejsbuka. Oni, ne samo da ga ne prihvataju, već beže od njega kao od jeftine zabave. Govorim o ljudima koji su vrsni književnici u godinama, koji su ostavili traga u istoriji moderne srpske književnosti. Ne ulazim sa njima u polemiku. Prihvatam njihove stavove i mišljenje, ali postupam uglavnom suprotno. Fejsbuk pisanje shvatam kao svojevrsni trening i vežbu, kako pisanja, tako i komunikacije sa čitaocima.Taj i takav trening shvatam i kao mogućnost za tematske stilske i retoričke korekcije. Moji prijatelji koji ne veruju u ovakvu vrstu literature, smatraju da je u pitanju varka i samoobmana, i da ozbiljni pisci ne treba i nemaju šta tražiti na ovakvoj mreži. Ima tu istine, ali ja sam odlučio da fejsbuk koristim kao trening i vežbu, kao opipavanje pulsa i onoga što bi čitaoci voleli da čitaju. A takođe i suočavanje sa onim što čitaoci nebi voleli.Takođe mi svakodnevno pisanje pomaže da jasno sagledam i šta je to o čemu bih ja voleo da pišem.Kažem im da pisac i ne radi ništa drugo, već čitavog života trenira kako da napiše što lepšu i bolju od prethodne knjigu. Moji prijatelji, oni koji su u čitankama mi ne veruju,osećam da mi se smeškaju iza leđa.Ironišu i pričaju o produktivnosti,o kvalitetu tekstova, o tome da je hartija daleko trajnija od ovih virtuelnih igrarija.Govore mi da trebam ići kroz institucije i da samo tako mogu do čitanke i nacionalne penzije kao oni. To me je malo naizgled zabrinulo, pa sam se nasmešio i oćutao da je fejzbuk postao čitanka u trećem mileniju.Šta ćeš, svi imamo prava da bezgranično verujemo vlastitim zabludama.A dok se one ne realizuju, bar da treniramo.
