Moja sklonost ka novim, neobičnim i netradicionalnim programima u kulturi je prisutna u mome životu od detinjsva, mada određena dešavanja i nismo tako zvali, ali važno je bilo da budu novi i neobični, da imaju onu preko potrebnu kreativnost, pa i ne najvišeg ranga, ali da prave pomake, makar i jednostavne, za moju malenu životnu sredinu koja me je dala. Uspeh nikada nije bio zagarantovan, nikome, pa ni meni koji sam radio uvek sa željom da uspem i da se na poseban način iskažem, i ne samo to, već oni koje promovišem da im dam šlagvort za iskazivanje. A obično kad se dobro naspavam i kada se odmorim, i kada mi se i telo i duša okrepe od nekih prethodnih akcija i dešavanja, poželim da učinim nešto novo, da neku novu ideju plasiram i da je ponudim kao akciju ljudima oko mene, i, naravno, kulturnoj publici. U početku je to onako tek nabacivanje sirovih i presnih ideja šta bi moglo i kako bi moglo nešto da se uradi, pa se nakon toga te ideje malo puštaju da se odmore, kao testo posle mešenja, a to traje po nekoliko dana, nedelja, a možda i godina, sve dok se ne pojavi dovoljno jaka ideja koja ih ponovo pokrene i isprovocira, da i ja tada krećem da obrađivam tu mogućnost, nove kulturne akcije ili ,pak, programe.Ali prvo se uvek dobro naspavam.
