Raspadom Jugoslavije i završetkom ratova, a krajem drugog i početkom trećeg milenijuma, srpsko društvo, samim tim i kulturni i književni život, kako u većim tako i u manjim životnim sredinama, počeo je da se vraća i traži nova, a može se reći i stara, uporišna mesta gde se nekada razvoj i promišljanje života i sveta zaustavilo nakon pobede komunističke ideologije, koja je po svaku cenu, ništeći i odbacujući vrednosti građanske i nacionalne kulture, nametnula svoje socrealističke obrasce koji su dominirali dugi niz godina pod strogim nadzorom ideoloških komisija, čiji je prvenstveni zadatak bio da se veliča i vozdiže kult velikog vođe socijalističkog samoupravljanja i budućeg utopijskog besklasnog društva. Sve drugo, ako bi se i javilo i otvorilo kroz tradiciju, pogotovo građanske kulturem kojom je srpski narod (sada tek vidimo) bio bogat, gledano je kao reakcija i nešto nazadno što bi rušilo idiličnu sliku sveta koju su nam komunisti onako, obezboženi i razbaštinjeni u tradicionalnom smislu te reči, nudili kao obavezni i programski model i obrazac u kome smo trebali da nalazimo naša poetička i estetska nadahnuća i katarze.
Početkom trećeg milenijuma, srpski kulturni radnici, uvidevši da su kulturne manifestacije, a i poetike, ne samo istrošene, već i izgubile smisao, počeli su da se vraćaju svojim izvornim vrednostima građanske, moderne, a i nacionalne strukture i iz njih, kroz nove kako esstetske trenedove tako i nove tehnološke mogućnosti, ponudili su renesansu i preporod kulturološkog vrednosnog sistema koji je crpio svoje sokove iz svoje gotovo osam vekova duge svetosavske tradicije. Tako mi danas, u trećem desetleću trećeg milenijuma, vidimo da se, u vaskolikoj srpskoj državi, oslobođenoj ideoloških stega, a uz podršku države, kako u lokalnom tako u regionalnom, pokrajinskom i republičkom okruženju, naša biljka najednom rascvetala i razbokorila pokazujući se kao jedan od moćnih duhovih resursa kojima raspolažemo i koji drže kičmu našeg nacionalnog bića uspravnom da se čak, u nekim momentima, ne samo osnažujemo, već i da se osećamo mnogo superiornijim nego što smo, kao narod, u duhovnom smislu nekada bili.
U može se reći renesansnom kreativnom i nacionalnom zanosu pokretanja novih kulturnih i književnih manifestacija u želji da se sačuva kultura sećanja na stvaraoce i kulturne činbenike od naših najmanjih pa do najvećih kulturnih sredina, Dom kulture Srbobran je počeo da deluje sa željom da se oduži svojim sugrađanima, porodici Dunđerski koji su bili jedni od najznačajnih privrednika kako u Srbobranu i okolini tako i u čitavoj Vojvodini i Srbiji. Ova porodica se slobodno može nazvati nosiocima i glavnim donatorima nacionalne kulture u srpskoj Vojvodini, a takođe, bili su jedni od mecena najvećih srpskih umetnika, pesnika, slikara, glumaca, muzičara u Vojvodini. Porodica Dunđerski je donosila i unosila dah ondašnje Evrope u srpsku kulturu i ne samo to, već je svojim moćnim sredstvima činila da se u duhu novog vremena kreativni duh naših stvaralaca oslobodi i da se ponudi kao nešto jedinstveno i orginalno što nam i danas služi na sreću i radost.
Književnu manifestaciju Lenkin prsten je pokrenuo Dom Kulture iz Srbobrana, uz podršku Opštine Srbobran 2006. godine, iz želje da neguje sećanje na Jelenu Lenku Dunđerski kroz književni konkurs i time probudi srpske pesnike da pevaju u slavu velike metafizičke ljubavi između jednog od najvećih srpskih pesnika Laze Kostića i mlade i rano preminule Lenke Dunđerski, i da se pisanjem i davanjem nagrade koja se sastoji iz prstena, plakete i novčanog iznosa stimulišu stvaraoci kako bi ljubavna poezija dobila iznova svoje mesto na pijedesetalu vrednosti koje je imala i koje će trajno imati kako u našoj tako i u svetskoj baštini pesništva.
Manifestacija je kroz poslednjih godina rasla, razvijala se i usavršavala se, počev od toga da je prvo dobila pravilnik o dodeli nagrade gde je tačno definisano kako i na koji način može da se nagrada dodeli, ko može da je dodeli a da se na svaki način izbegnu manipulacje. Izabran je kvalifiovan žiri: dr Zoran Đerić, dr Dragana Todoreskov i Valentina Puškaš. Žiri ima zadatak da, kroz književne časopise i periodiku i kroz objavljene knjige, prati poeziju koja je objavljena i koja je potencijalno moguća da uđe u izbor za najlepšu ljubavnu pesmu. Ono što se desilo kao novina je da je Lenki u slavu i čast oformljena i likovna kolonija koja je sakupljajući slikare u Domu kulture učinila da ostane, kao trajan artefakt na manfestaciju, i nekoliko stotina slika koje će krasiti zidove srbobranskih institucija a ujednoi činiti kapital Doma kulture. U okviru manifestacije se svake godine dovedu i poznati glumci, a i drugi umetnici, tako da građani Srbobrana na licu mesta, u svojoj maloj pozorišnoj sali, mogu da odgledaju po neku aktuelnu predstavu sa vrhunskim i eminentnim dramskim umetnicima. Poslednjih godina Dom kulture je uveo i konkurs na koji se javljaju, sa svojim pesmama, učenici osnovnih i srednjih škola i na taj način, kroz stimulaciju i nagrađivanje učeničkog i dečijeg pesništva, dobijamo nastavak i neminovan produžetak manifestacije te, svakako, u Domu kulture u Srbobranu računaju i na vremena buduća.
Kroz sve ove ogodine manifestacija Lenkin prsten se podiže i raste, kako u kvalitativnom tako i u kvantitativom smislu, tako da su u poslednje dve godine, u saradnji sa Maticom srpskom, održana i dva naučna skupa koja su za temu imala porodicu Dunđerski i srpsku građansku kulturu.
Zavidan je broj onih koji su do sada dobili Lenkin prsten, a među njima u naši najeminentniji pesnici: Matija Bećković, Vojislav Karanović, Aleksandar Lukić, Blagoja Svrkota, Đorđe Nikolić, Đorđe Kuburić, Pero Zubac, Saša Radojčić, Blagoje Baković, Tanja Kragujević, Dragan Jovanović Danilov, Miroslav Aleksić, Jana Aleksić i Ivan Negrišorac i drugi...
Stoga podržavam i predlažem manfestaciju Lenkin prsten Ministarstvu kulture kako bi ono finansijski pomoglo da jedna od najznačajnih manifestacija srpske ljubavne lirike nastavi da se održava i razvija u skladu sa svojom tradicijom a i sa svojim aktivnostima.
