Слави га данас чета ђака
очију пуних мрака.
Заправо, очију пуних туге.
И књиге им многе мрске
и речи празне
и науке далеке.
И све се чини тако тешко, тако дуго.
А само их куде и само грде
ту младост што је некада волела учити.
Од кад то да деца не желе знати?
А некада је светосавље било у нама.
Некада се радовао Свети Сава.
Не тако давно, у оку нам је сијала искра
и свака мисао и реч била је искрена и чиста.
Некада је другачије мирисао из кандила дим.
Некада смо се више поносили њим.
И вера нам је била чврста као камен.
Некада се осетио Свети Дух и наднебесни пламен.
Некада је све то много христоликије било
и пита се сад пастир наш где се стадо изгубило?
Где су љубав, вера и правда?
Али ваљда још постоји нада.
Има наде макар у једног ђака
да ће разумети, знати, хтети
и Савину реч зарад будућих поколења држати у памети.
Ипак, данас се тужно радосна песма пева.
И тропар свуда се ори
попут речи без смисла и реда,
а светитељ што га данас славе,
само немо стоји, тужно гледа.
