Od detinjstva je želela samo jedno: da postane tema i glavna junakinja romana. Nikome to nije rekla. Svoju maštariju je čuvala godinama sve dok juče nije srela pisca ovih redova u bašti kafea u poštanskoj ulici u Kikindi. Pisac je pio voćni sok, pušio i gledao kako prolazi svet. Spazila ga je još izdaleka i u sebi je pomislila: Evo prilike, i prišla je piscu sa sledećim pitanjem, da li ste vi možda kučkar? I smeškala se zavodljivo i fiksirala ga je zelenim očima pravo između obrva. Pisca je malo iznenadilo pitanje potpuno nepoznate žene i odgovorio je kratko: Ne, nisam kučkar, i nastavio da vrhom cigarete tre pepeljalju. Vi ne držite Nemačke ovčare, ponovo će ona. On je pogleda, isijavala je ljubaznošću i činilo mu se ludilom koje ne opterećuje. Ne držim, gospođo, pse, a šta vas zanima, upita on. Imam mladu kuju koju posebno hranim ribom i vitaminima, i veoma je nestašna pa sam želela da razgovaram sa nekim ko malo bolje poznaje pse da me poduči kako sa njom da se vladam i kako da je odučim da ne laje na automobile i da ne juri za njima, jer bi neki mogao da je pregazi. Tako je počeo razgovor između njih. Pisac je bio pomalo nezainteresovan, a ona uporno i oprezno, pomalo snishodljivo navalentna. Pisac pogleda na mobilni i vide da ga još čitav sat deli od dolaska prijatelja mu novinara na sastanak. I naravno, ponudi damu onako nezaintersovano, tek reda radi, da sedne. Prihvatila je sa smeškom i dok je sedala, pružila je ruku prema njemu izgovarajući svoje ime - Vukica, sve jednako fiksirajući ga među oči. Piscu to nije smetalo pošto je često bio u prilici da se sreće sa ljudima koji žele da ga prosto hipnotišu pogledom. Umeo je od toga da se brani, jer ih nije gledao u oči već ih je gledao u usta, a sagovornici su uporno jurili njegov pogled i kako ga nisu uspevali uhvatiti, smarali su se i prestajali da ga hipnotički fiksiraju. Pisac je u svomo životu upoznao puno kako muških tako i ženskih vračeva sa greškom. A imao je još pun sat vremena da čeka i prihvatio je razgovor sa damom, ali se usput malo i zabavljao njenom upornošću u želji da sa njim ne samo uspostavi kontak, već i da priča. Ponudio je damu pićem i kako ona nije uzela ništa i sve mu se jednako zavodljivo smeškala. Moj život je, počela je ona, prava stvar za roman. Kad bi neko mogao da ga opiše, to bi bilo nešto posebno. Ne, nikako ne mislilim na one izmišljene romane koji nemaju stvaran život za podlogu, već roman o ljubavi iz života. Ljudi bi to sa zadovoljstvom čitali, a naravno trebalo bi samo imena izmeniti da se ljudi ovde kod nas u Kikindi ne prepoznaju pa da nas neko tuži. Kako to mislite nas, upita pisac? Oh, izvinite, ja sam već pomislila da, kao, da ćete vi opisati moj život. Kako vi znate da bih ja to mogao, upita pisac. Znam, znam, ja sam čitala sve vaše knjige, govorila je onako zavodljivo i samouvereno. Pisac se malo nasmešio, a i godilo mu je da neko kaže da je čitao sve njegove knjige. Bio je malo sujetan, ali to je profesionalna deformacija. A i nema tog pisca koji ne voli da čuje kako je neko sve njegove knjige pročitao. Nisam siguran da bih ja to mogao baš onako kako vi to želite, upormo će pisac. Možete, možete, evo sad ću vam ja ispričati moj život. I počela je da govori, govori, govori....
