Svaka paorska kuća u Banatu je imala po jednu sobu koja se zvala gostinska. U gostinsku sobu deca su ulazila sa strahopoštovanjem kao u crkvu. U toj sobi je bio najlepši nameštaj, najbolji jorgani, najpuniji jastuci sa perjem a navlake na posteljini su bile bele kao sneg i uštirkane da se cakle. U gostinske sobe su primani, kao što i sama reč kaže, gosti i ona je bila odraz i obraz kako strešine i domaćina, a još više domaćice koja je posebno o toj sobi vodila računa. Tu se zemljani pod podmazivao nekoliko puta godišnje, a preko njega su stavljane najlepše izatkane krpare. Gostinsku sobu smo sa nameštajem obnovili nekako posle brionskog plenuma kad je otac prodao svinje i kad su se majka i mama izborile sa dejkom i batom da se kupidu lepe stvari, da kad nam ko dođe, da se ne sramotimo. Gostinska soba se sastojala od sledećih nameštajnih elemenata. Dva oramara, dva kreveta, dve male natkasne, jedno ogledalo i sto noćni sa tri stolice. Bio je to pravi socrealistički industrijski nameštaj. U krevete su se stavljale perine napunjene ljuštikama od kukuruza. Pre svakog spavanje perine su se pritresale kako bi krevet bio mekši i udobniji. Neki su kupovali i madrace, ali je moj otac bio protiv, a majka i mama se nisu bunile srećne što su uspele i ovo da izvuku od starešina. U to vreme se u gotovo svim paorskim kućama na život malo davalo. O svim stvarima se vodilo računa, a pogotovu o troškovima i o onom što ne služi daljem napretku kuće u kapitalnom i materijalnom smislu. Ali da se vratimo izgledu gostinske sobe. Kreveti su stojali na sredini i bili su sastavljeni. Posteljina na njima je bila u kocku uredno složena, a preko njih su bili tkani ćilimi koji su bili od dva lica i koje je moja majka donela u miraz zajedno sa svojim devojačkim štafirom. Po šarama i po ornamentima koji su bili na ćilimima, to jest po mustrama na njima se ogledao ukus domaćice. Boje na njima su bile obično vesele, a motivi uglavnom cvetni što je trebalo da govori o želji da život bude lep kao cveće. Zidovi sobe su bili uvek sveže okrečeni i bili su izmolovani i izroljani sa takođe cvetnim mustrama. O moleraju i o šarama za gostinsku sobu se posebno vodilo računa, a domaćica koja nije bila vešta u tom poslu uzimala je i plaćala ženu koja je to, može se reći, profesionalno radila. Na stolu u gostinskoj sobi je obično stojao neki ručni rad izvezen po najlepšoj mustri i rađen tačno po meri. A na stolicama su bili tkani podmetači.Takođe, i po natkasama je bilo štikanih ručnih radova koji su služili za ukras. A slično je biloi na natkasni od ogledala. Preko svakog od štikanih neceraja stojao je po neki ukras. Na stolu je bila vaza kupljena na seoskoj slavi u kojioj je stojalo plastično cveće. A na natkasnama su stojali ukrasi koje je stric donosio sa mora. Uglavnom su to bile neke kutije od šperploče oboložene školjkama. U gostinisku sobu se retko ulazilo u radnom odelu. Reko su i deca ulazila. Ulazile su žene, kod mene moja mati, i tu su se držale neke stvari koje se nisu držale u ostalim delovima kuće gde se vodio svakodnevni život. U toj sobi je uvek bila leti hladovina, i u njoj nije bilo muva. Majka je u tu sobu na orman stavljala rezervne oblatne, a pod jednim od kreveta je ostavljala jaja koja su čuvana. U tu sobu su se na orman stavljali kolači koji su trebali da traju više dana, a to je bilo obično o Božiću i Uskrsu. I tu su pod jednim od kreveta stojale i rezervne čaše sa visokom nogom koje su korićene samo za specijalne prilike. A jedan deo čaša i suda koji su se zvali blagdašnji stajali po natkasnama. U ormare su se stavljale svečane dečije stvari, a posebno su se čuvala odela mog brataša i njegove kravate, a takođe i druga posteljina; na jednim policama su bili peškiri koji su se čuvali za rezervu i pamučni svečani i sa ručnim radom peškiri. Kao i kuvarice sa raznim motivima. I ono čemu se posebno poklanjala pažnja - štofovi i materijali koji su dobijani ili kupovani, a čuvani da se od njih sašije nešto kad za to dođe prilika. Kult gostinske sobe je sa smrću mojih roditelja iz moje kuće iščezao. Došlo je neko novo vreme, ali ja još uvek osećam miris dunja sa ormara koje su se u gostinskim sobama čuvale vekovima u celom Banatu, pa i u mojoj kući.
