Ja ne mislim da smo prespavali proteklu komadešku života.Trošili smo se međusobno i život i mi i nikako nema mesta za rezignaciju i lamentiranje nad njim. Učinili smo što smo mogli, a mogli smo i više. A dali smo se i u kojoj meri ostvarili to je pitanje koje će naći svoj odgovor u vremenu budućem. Koliko smo odgovorni za stanje u kome smo se našli i šta je to što smo proizveli zabludama u koje su nas uvukli za protekle tri i više decenija. Dali smo umeli da se uspravimo i izađemo sa jasnim odlučnim stavom. Dali smo se dovoljno uklapali u obrasce istandarde koji su nama se nudili. Šta je to što smo mi očekivali od nas samih a šta je to što su drugi očekivali od nas.Dali smo u dovoljnoj meri razumeli fantoma slobode koji čučao u svakom od nas. Dali istog fantoma umemo da prepoznamo u generaciji maturanata iz 2o12 ili se pravimo kao da on nikada nije postojao u nama.Sva mi se ta pitanja nameću dok pratim pripreme moje unuke Jovane za maturu. Dok gledam njenu borbu da se kroz svoj stalnig na maturskoj večeri izrazi i da pokaže svoju pravu ličnost i svoje stavove kako estetske, tako emotivne a isto i filozofske. Gledam je kao pokušava da bude autentična i samosvjona i koliko joj je stalo da ne dozvoli da ničija druga do njena ne bude poslenja.Ona kroz izbor garderobe želi da pokaže kako je spremna da uzme svoj život u svoje ruke. I nema veće razlike u suštinskoj potrebi da se samostalno donose odluke između ove dve generacije maturanata koje deli tri i po decenije, osim u ekonomskom smislu.Mi smo bili instruisani i uljuljkani da živimo u dobro organizovanom socijalističkom raju, dok je sadašnja generacija suočena sa svakodnevnom socijalnom i ekonomskom nesigurnošću sa partiokratskim despotizmom i egzistencijanim i emotivnim strahom.Vremena su se promenula ali su zahtevi za otelotvorenjem i iskazivanjem sopstvene ličnosti i slobode ostali isti.
