Влаховић нас у роман
„Господин Сневало“, трећи део
триптиха о новозенитистима, уводи брзом изменом слика „које ће се као покретне
приче на бескрајном каидоскопу вртети изнова и изнова“ кроз које се упознајемо
са главним јунаком Сневалом. Форма романа наликује уланчаној збирци
приповедака, док се језик (најчешће) конкретизује кроз измену кратких и брзих
реченица.
Причу „Времеплов“ можемо читати као
аутопоетички запис аутора. Човек постоји кроз своје мисли, његов унутрашњи
живот надвладава пропадљивост тела. Вечност је оличена кроз функције мозга и
његову способност да употребљава машту, долази до идеја, да их оваплоћује и
чини бесмртним. Роман је конципиран као времеплов помоћу ког путујемо заједно
са Сневалом кроз надреалне авантуре неоствариве човеку на јави. Богатство
унутрашњег бића надвисује било какве спољашње догађаје; они се чине неважним и
узгредним и ту су у функцији развоја тока снова главног јунака.
Господин Сневало је ванременски јунак: чини се као да не припада
ниједном конкретном времену, а аутор нас кроз сијасет прича и догодовштина
проводи кроз многе епохе у којима се наш наизглед беспомоћни јунак тешко
сналази и уклапа. Главна и најуочљивија особина му је неодређеност. Стога је он
и књиговођа, и коњушар, и голубар, и управник млина, и шишач златоруних
оваца...
Иако Сневало у једном тренутку губи глас, ипак успева да пронађе начин
да исприча причу кроз перо наратора који пише на основу Сневаловог дневника
снова.[1]
Потреба за причом је насушна
потреба. Писање је мотивисано страхом од тога да прича неће бити испричана. Како
би рекао Селимовић: „Оно што није записано, и не постоји; било па умрло“. Прича
се остварује кроз неколико перспектива, у неким тренуцима приповеда нам главни
јунак, у неким читамо његова писма и белешке, а у неким се наратор открива као
особа која стоји иза главног јунака.
Кроз приче/снове/дневник Сневало је био оно што му је сан предодредио, радио је оно што му је аутор наменио, наивно и расејано покушавајући да „ухвати конце“ сна у ком се затекао. Његова честа преображења условљена су динамиком снова који се налик мозаику граде од почетка до краја романа. Наизглед беспомоћан, онемео, отуђен, наиван и невидљив јунак са многим идентитетима само је део слагалице карневалски приказаног света који га носи на својим таласима маштовитости. Изгледа као да се све дешава мимо његове воље, знања и контроле – управо ово аутору дозвољава динамика снова. Међутим, постоје константе у изградњи Сневаловог лика које се манифестују кроз његове дневне рутине. Мимо тога, он је лик којег догађаји и ситуације носе као ветар лист.
Повезницу са реалним светом чине
многа позната имена, осврти на различита књижевна дела и књижевне алегорије
које писац инкорпорира у роман. Са сличном сврхом писац се осврће и на многе
политичке ситуације и кроз Сневалов лик исказује своје политичке ставове. Ово,
пак, не чини роман полилитичким памфлетом. Штавише, ауторови ставови су
брижљиво уткани у радњу и чине се споредним у односу на главни ток прича, али
се поруке јасно и гласно чују. Сневало (или аутор) не припада ниједној
политичкој струји: глас револуције и побуне чита се кроз редове у којима
Сневало говори о политичким темама. Аутор узгредно излази из света снова да би
се у њега вратио готово нечујно и суптилно.
Када прочитамо наслов, погрешно ћемо стећи утисак како је ово дечија књига, али је све само не то. Кроз белешке сусрећемо се са многим еротским мотивима. Тумачићемо их у надреалистичком кључу: наглашени еротски пориви, хумор и гротеска, ефемерности спољњег света, ослањање на аутоматизам и подсвест при писању – присутни су и кључни елементи за настанак овог дела. Повезују се живот и смрт, унутрашње и спољашње, мисаоно и еротско. Констрастни и антонимни мотиви савршено се увезују и надопуњују.
Влаховићев роман свакако је вредан читања.
Књига се чита у једном даху, у једном дану, а на то нас нагони ишчекивање о
будућим Сневаловим авантурама. Забавно и лако штиво испуњено је многим ауторовим
ставовима и запажањима који захтевају да овај роман буде део наше кућне
библиотеке.
[1] Андрић у свом говору приликом доделе Нобелове
награде за књижевност износи слична запажања: „Има нас који смо више склони да
на творце уметничких дела гледамо било као на неме, одсутне савременике, било
као на славне покојнике, и који смо мишљења да је говор уметничког дела чистији
и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца“. Цитира и Гетеа
тврдећи: „„Уметниково је да ствара а
не да говори”.
