U književnosti ste skoro pet decenija, da li se sećate kada ste prvi put osetili potrebu da utiske o svetu zapišete, šta Vas je na to inspirisalo?
Sećam se to je bilo one godine kad je Miki Jevremović pobedio na nekom od festivala sa pesmom Pijem. Malo je to čudno jer mi u kući nismo imali TV već sam ja, sa još nekoliko drugara, tačnije sa Jovicom i Mičikom, išao, preko puta od moje kuće, u kancelariju seoskog mlina gde smo mi, deca, imali svoje mesto ispod stola upravnika mlina, dok su odrasli sedeli na stolicama i sa nestrpljenjem i radoznalo čekali ishod i pobednika festivala. Ja sam tada pevušeći Mikijevu pesmu često dobijao želju da i ja nešto tako lepo i tužno napišem. Da napravim pesmu na koju dok je pevaš možeš i plakati a ujedno i osećati i radost, dakle, katarzu. Bio sam uporan u tome, sećam se da sam, pomažući dedi oko kućnih paorskih poslova, u sebi tiho vrtio reči i melodiju moje buduće pesme koja je trebala da liči na Mikijevu. U tim godinama sam probudio u sebi onaj unutrašnji glas kad sam počeo da pričam sam sa sobom, a iz tih unutrašnjih monologa je nastala i sva literatura koju sam do sada napisao, pa, verujem, i ona koju ću napisati.
Uz koje autore ste sazrevali?
Moja lektira je bila veoma raznovrsna, ali u najranijem detinjstvu sam najčešće slušao priče mog dede Rade koji je bio sjajan usmeni pripovedač i koji je ispred mene otvarao jedan šaroliki vremeplov u rasponu od preko sto godina u kom sam ja bio slušalac, ali ne obični, već onaj koji pamti i predanja iz naše porodice kao i priče o ljudima iz našeg sela, o našim komšijama rodbini, a bogami često je pričao i o događajima iz vremena dok smo bili pod ćesarom, a naravno i o ratovima, kako prvom, tako i drugom, tako da sam ja veoma rano stekao sliku sveta koju sam gledao očima mog dede. Paralelno sa njim, moja majka mi je često recitovala i učila me naizust pesme i pesmice koje pisao njen ujak Kosta iz Padeja u svojim pesmaricama. A kad me je baka još dok sam bio u vrtiću naučila da čitam i da pišem dedinom tintavom olovkom, za mene se otvorio jedan novi svet a lektira je spram uzrasta počela da gradira u skladu sa godinama mog uzrasta.
Da li je Vaša majka, odnosno Vaše prababa, zapravo, predvidela čime ćete se baviti?
Ja sam za taj stari običaj u banatskim seljačkim i ratarskim porodicama prvi put čuo kad sam u školskom časopisu u Kikindi objavio prvu priču i kad sam je pokazao mom dedi. On mi je ispričao da je njegova majka, dakle, moja prababa dok je moja majka bila trudna sa bratom, po stomaku videla da će roditi muško dete i da bi bilo dobro da ono izuči za majstora jer se verovalo da majstori lakše i bolje žive nego paori, što je i bila istina u onim vremenima posle rata. Kad je majka pitala: Pa šta da radim, baba?, ova joj je rekla da izme gvožđe i da kucka svaki dan njime o nešto gvozdeno. I moja majka je svakodnevno uzimala jednu gvozdenu polugu i njome je udarala po dvobraznom plugu a moj moj brat je zaista, posle neuspeha u gimaziji, upisao zanat i završio za mašinbravara. Kad je desetak godina docnije bila trudna ponovo, majka je pitala: Šta sad da radim, baba?. Uzmi olovku i piši. Šta da pišem?, pitala je. Ono što najbolje znaš. I majka je u jednoj svesci svakodnevno pisala pesme svog ujaka Koste koji je živeo u Padeju i imao je napisanih nekoliko pesmarica koje je o svom trošku objavio u malom tiražu i te pesmarice je podelio za uspomenu i dugo sećanje svojoj rodbini. Majka je znala gotovo sve pesme iz tih pesmarica napamet i svakodnevno je u slobodno vreme pisala. I, evo, pokazalo se da je, uprkos tome što je porodica imala planove da izučim za majstora i da se bavim poljoprivredom na porodičnom imanju, moja sudbina, uprkos mnoštvu prepreka koje sam imao na mom veoma turbulentnom životnom putu, ipak bila da se bavim književnošću i da postanem pisac.
Čega se najradije setite iz detinjstva, kako je bilo odrastati u multinacionalnoj sredini?
Uglavnom su to, dok sam bio mlađi, bile igre na placu u mom komšiluku. Bio je to parkić gde su nekad bile pijace gde smo se mi sakupljali, a igre su uglavnom bile one koje su bile karakteristične za šezdesete godine. Moj kraj je bio čisto srpski, ali već početkom sedamdesetih sam zajedno sa drugarima išao na drugi kraj sela gde su se u mađarskom domu održavale igranke i gde sam se susreo sa drugim jezikom, drugom kulturom, a ponajviše sa prelepim devojkama iz tog kraja koje su me učile da igram čardaš, polku, logovac, mada sam ja bio antitalenat za te sve brze i okretne igre. Nekako mi je najviše prijao tango koji su još zvali stiskavac. U tom periodu su u mađarskom domu majke ili bake pratile ćerke ili pak unuke na igranku i kad želiš da plešeš morao si da pitaš za dozvolu. Jednom sam se strašno osramotio jer sam odveo jednu devojku da plešemo tango i baš smo bili u nekom zanosu kad nas je naglo razdvojila devojkina majka: Jal, a koga si ti pito da igaraš sa njome? Bila je toliko glasna da se i muzika sa bine zaustavila sa svirkom. Cela sala je gledala u mene kao u uljeza i činilo mi se da ću u zemlju propasti.
“Ne postoji neko pravilo kako se piše. Nekada pisanje nadolazi lako i savršeno, a nekada nalikuje bušenju stene i raznošenju iste eksplozivom.”, napisao je Hemingvej. Na koji način Vi pišete, imate li neke rituale, da li se pristup poetskom delu razlikuje od pristupa proznom?
Za mene stvarati i pisati znači radovati se. Ja sam čovek koji svaskodnevno piše. U zavisnosti od vremena koliko ga imam za pisanje usmeravam se na poeziju ili pak prozu. Ja vodim dnevnik od svoje petnaeste godine. Moja unutrašnja previranja mi diktiraju šta je to o čemu ću pisati. Otkrivši početkom osamdesetih godina Novi zenit kao moju ličnu poetičku i umetničku kreativnu i konstruktivističku ideju, shvatio sam da za mene stvaralaštvo znači pisati iz žudnje za radošću beskonačnog. Budem li se ikada ikada približio ili pak dosegao to beskonačnačno, za mene će to biti dosezanje ideala samoostvarenja i oboženja kroz pisanu reč i literaturu.
Autor ste više od pedeset knjiga različitog žanra, šta se u Vašem pogledu na svet i, uopšte, stvaranju promenilo od prvih objavljenih knjiga?
Promenilo se sve i ništa, jer sam čitajući, pišući i živeći ovaj život shvatio da sam jednako zbunjen i upitan nad Gospodnjim čudom života gde svakodnevno otkrivam sebi sebe samog, a takođe otkrivam sebi i ljude iz mog najbližeg okruženja. Sa druge strane, kako živim u maloj životnoj sredini, koristeći savremene tehnologije i internet, moja literatura se iz mog sela planetarno prostire u globalno selo i ja vidim da se proročanstvo moje prababe ostvarilo tim pre jer vidim da me ljudi čitaju iz čitavog sveta.
Tarkovski je imao utisak da stvarajući „pokušava da ispriča priču o unutrašnjem čovekovom konfliktu — između duha i materije, između duhovnih potreba i neophodnosti da se prebiva u ovom materijalnom svetu.“ Šta pisci pokušavaju da ispričaju, da li je književnost jedan od načina da se ublaže unutarnji čovekovi konflikti?
Andrej Tarkovski je jedan od mojih omiljenih reditelja. Njegove filmove sam gledao po nekoliko puta i njegovo stvaraštvo i njegova folozofija i estetika umetnosti za mene su u mojoj mladosti, dakle, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina bile nešto očaravajuće čemu sam se uvek, pa i danas vraćao. Za razliku od Tarkovskog, moja priroda je polivalentna, tako često nisam u prilici da se identifikujem sa njegovim stavovima. Ja u sebi ne osećam samo konflikt između duha i materije kako je on to govorio, već naprotiv osećam stalni sukob i rat mojih polivalencija koje su uglavnom u stalnom naponu da se iskažu, ali da pri tome ne ugroze jedna drugu. Ja često govorim da imam podstanre u glavi, a gotovo čitava moja saga o novozenitistima je ispisana kao jedan dugi razgovor nadgovoravanje istih koji su u književnosti dobili svoje mesto kao literarni junaci.
Susreću li se početak i kraj književnosti u mitu?
Nisam o tome razmišljao, ali mislim da verovatno da, susreću se.
1986. u Novom Miloševu osnivate privatno „Kulturno dvorište“ koje će vremenom prerasti u Banatski kulturni centar 2006. koji se bavi umetničkim stvaralaštvom, izdavaštvom i različitim vidovima delovanja u kulturi. Odakle je potekla ideja za njegovo osnivanje, možda iz potrebe da se čitaocima i poštovaocima pisane reči ponudi nešto drugačije?
Ideja da napravim svoju privatnu instituciju kulture potekla prvo iz nemogućnosti da živim u gradu gde su u onom vremenu, za razluku od sela, kulturne mogućnosti bile daleko veće, a drugo iz osećanja usamljenosti, jer je ovde kod mene u selu bio veoma mali broj intelektualaca sa kojim smo se ja i moja supruga mogli družiti. Ona je slikala, ja sam pisao i na sve to su moja rodbina i susedi gledali sa podsmehom. A onda su se rodila i naša deca i ja sam pregradio jedan deo očevog dvorišta u seoskoj paorskoj kući i tu smo počeli da dovodimo umetnike i da pozivamo naše sugrađane da dolaze na programe. Od tada je prošlo gotovo četrdeset godina. Kad je u pitanju izdavaštvo među prvima smo krenuli da objavljujemo knjige iz naše zenitističke tradicije, a tokom sledećih godina smo objavili i nekoliko različitih profila književnih časopisa od koji je jedan bio čak veoma zapažen u književnoj javnosti jer je označio kraj socrealističkog poimanja literature u Jugoslaviji.
Imaju li nadležne istitucije kulture sluha da finansijski podrže sadržaje ovog centra?
Što se tiče finansijske podrškem nje godinama nije bilom tako da sam se ja na razne načine dovijao kako da stvorim materijalnu osnovu za moju mladu kulturnu instituciju i za izdavaštvo. A onda je podrška počela da stiže sporadično i gotovo uvek sa nekom rezervom i sa nekom zadrškom. I danas je BKC u odnosu na ono što radi i koliko doprinosi veoma skromno podržan, isljučivo kad su u pitanju projekti.
Svake godine se objavi veliki broj pesničkih knjiga, iako se izdavači retko odlučuju da finansijski podrže pesnike, kakva je, po Vašem mišljenju, budućnost poezije?
Veliki broj pesničkih knjiga poslednjih godina je rezultat društvenih mreža kao platformi za objavljivanje poezije i one su učinile da se ogroman broj pesnika spavača probudi, da počne da piše i da svoje knjige samofinasirajući ih, objavljuje. Mi u BKC-u objavljujemo svake godine po nekoliko pesničkih knjiga naših književnih velikana i to uglavnom kad dobiju nagradu na nekom od naših književnih konkursa ili pak na nekoj od naših književnih manifestacija
Da li će knjiga u štampanom obliku opstati u vremenu modernih, digitalnih tehnologija?
Ja mislim da će uprkos digitalnim tehnologijama knjiga u štampanom obliku uprkos svemu ipak kao artefakt ostati i opstati.
U Francuskoj postoji zakon kojim se nezavisne knjižare štite u tržišnoj borbi od velikih korporacija, a najam prostora nezavisnim knjižarama je niži. Kakva je situacija u Srbiji, mogu li manji izdavači da opstanu na nemilosrdnom tržištu?
Koliko ja znam, mi u Srbiji nemamo zakon koji bi štitio male izdavače i knjižare. Za razliku od mojih kolega koji žive u gradu i bave se izdavaštvom iz iznajmljenih prostora, mi u BKC-u imamo prostorije koje su u našem vlasništvu i za razliku od drugih, sami radimo najveći deo oko uređivanja, preloma i dizajna knjiga, dok za štampanje koristimo ono štamparije koje mogu da daju kvalitet a i dovoljno su povoljne po pitanju cena svojih usluga.
Objavili ste više od 500 naslova, u saradnji sa gradom Kikindom podržavate i mlade autore objavljivanjem njihovih prvenaca. Šta biste posavetovali onima koji tek žele da zakorače u svet književnosti, kojih se saveta starijih kolega sećate?
Sada je to preko 600 naslova, a sa gradom Kikinda u saradnji objavljujemo već petnaest godina po tri prve knjige mladih autora do 35 godina starosti. Mladim piscima bih savetovao da ako osećaju u sebi taj unutrašnji poriv da kroz žudnju za radošću beskonačnog pisanjem i stvaralaštvom dosegnu svoje lično ovaploćenje u knjigama i kroz knjige, neka se onda slobodno upuste u tu vrstu avanture, što svakako ima svoju cenu koja se kosi sa spoljašnjim materijalnim svetom, a ako ne, onda nek otvore neki privatni biznis. Za razliku od mene koji dajem podršku mladim autorima, meni je na prvom susretu u biblioteci Radio Novog Sada Vujica Rešin Tucić, videvši me kao studenta, skromno obučenog momčića sa sela, rekao: Siromašni ljudi ne treba da se bave književnošću, time je aludirao na moje seljačko poreklo. Bila je to cinična izjava koja me je jedno vreme pekla, dok nisam shvatio da on dolazi iz čobanske porodice iz Melenaca, dakle iz mog Banata.
„Sklonost ka uživanju vezuje nas za sadašnjicu. Trud oko spasenja upućuje nas na budućnost“, napisao je Bodler u dnevnicima.
Da ovo je zaista vreme velike hedonističke pohlepe koja nam je kroz medije i potrošačko društvo nametnuto i teško mu se odupreti. Ali neki i uspeju...
Na koji način vidite sadašnjicu, na koji budućnost, u čemu je spasenje?
Naša sadašnjost je vreme korporativnog kolonijalnog kapitalizma u kome su mali narodi podčinjeni ideologiji novca bogatih a građanin je tek puki konzument onoga što multinacionalne kompanije ispirajući mu reklamama svest kažu treba da kupi. Pojedinac može naći spas napuštajući velike gradove. Život u prirodi iznova humanizuje čoveka i spašava ga od savremenog raščovečenja koje je veoma često prisutno u megapolisima. Inače, ja lično spasenje vidim u umetničkoj religiji i u životu u prirodi to pokušavam da živim i o tome govorim i pišem poslednjih više od četrdeset godina.
