U popodnevnom snu ulazim u prodavnicu mešovite robe i farbi u mom komšiluku. Kad tamo Tomislav Nikolić volontira KAO TRGOVAC.Veseo nasmejan, a fale mu dva prednja zuba, razgovara sa mušterijama dok ih posluživa. Stao sam čekam u redu i slučajno sam usput video kako na sporedna vrata neki ljudi, čini mi se profesori izvlače ispod tezge i nose papirne džakove od pedeset kilograma sa šećerom. Ljudi su pre mene napazareni svakakvim đakonijama izlazili zadovoljni iz dućana. Kad je došao moj red Tomislav mi se ljubazno osmehne u upita me šta želim.Izvinite nisam znao da vi ovde radite, odgovorio sam mu zbunjeno, a usput zaboravio sam šta želim. Ništa, ništa, odgovori mi ljubazno precednik Srbije,kad se setite a vi navratite ponovo. Vrlo rado, odgovorim mu i još zbunjeniji ljubaznošću izađem na pakleno vrelu ulicu.
