Ovog jutra sam ponovo otkrio pesme Mikija Jevremovića.Bože, kako smo ga pre četdeset godina voleli. Bili smo romantični zaljubljeni i poneseni nekim dalekim čeznutljivim uzbuđenjem koje će se desiti u nekoj dalekoj budućnosti.Ljubav je bila centralni motiv naših mladalačkih interesovanja.Daleka, neuhvatljiva, sanjana, maštana i ne dorečena.Kako nas je samo Miki Jeveremović sa svojim bašunastim glasom i setnim sentencama samo omađio. Kako je samo umeo da blaži našu žestoku pobunu i da je preusmerava na tihu patnju za ne uzvraćenim ljubavima. A onda su nam se desile osamdesete, pa devedesete,pa novi milenij i onda ja ovog jutra ponovo otkrivam tu zaboravljenu emociju u sebi i pitam se otkuda to sećanje izneverenosti i prevare kad su moje emocije u tom periodu bile stvarne, a sada sa ovim poznavanjem sveta i života razdire me sumnja da je neko u čitavoj generaciji namerno projektovao tu bolećivost romantiku i sentimentalizam.Pa čak i ako jeste, moram priznati prevara im je uspela jer mi ništa nismo primećivali a i lepo je pomalo patiti i pevati o ne uzvraćenoj ljubavi.Pa čak i danas, da, baš tako i danas.
