Noćas sam iskočio iz sebe. Onako jednim potezom iz čučnja. Samo sam se malo kocentrisao i hop iskočio sam. Zapravo moj duh je poželeo da se odvoji od tela trošnog, od njegove istorije i od mojih emocija i da se malo zabavi posmatranjem. Bilo je veselo gledati kako se emocije talasaju u ekspresiji žudnje da dosegne se nemoguće. Kako se telo nabreklo u naponu snage sprema da još jednom svom silinom udari i razbije taj strašni zid velike tišine. I kako i posle hiljadu pokušaja ponovo nasrće. Lomi se od siline udara.Malo se odmara i kreće iznova. Čoveku je ipak najveći prijatelj žena, jednom je neko rekao.Bože kako je to jednostavno, a muškarci pate li pate.Kakvo prosvetljenje, sestro, i evo vraćam se u telo da ga obavestim.
