I danas se mogu videti, svuda i na svakom mestu, kako se poneseni svojim psećim veseljem i poigravanjem, šetaju u malenim čoporima. Izraz pseći svatovi je bio odomaćen, kod nas u Banatu, u mome detinjstvu, kad se kod neke keruše probudi polni žar i kad joj dođe vreme za parenje. Kujama se to obično dešava dva puta godišnje i onda, kako kaže moj drugar Karlo, inače veliki kučkar i keroljubac, i onda one prosto polude i ne može ih čovek zaustaviti da ne povedu svatove. Kod svih kuja je tako od Boga dato, a bez obzira da li su u pitanju avlijanerke, pulinke, specijalke, ili pak one plemenitih rasa, koje drže po gradovima uglavnom kao kućne ljubimce. Moj drug Karlo je veliki poznavalac ne samo pasa već i njihovih ćudi. Često ih je naparivao, a i trgovao je jedno vreme sa mađarskim pulinima.O kerećijim svatovima on je imao pozitivno mišljenje. I još je govorio, svatovi su nešto najlepše na svetu,a ničiju sreću pa ni kerećiju ne treba kvariti.Slušao sam ga pažljivo i klimanjam glave odobravao. Jer kad Karlo o kerovima govori i nema ti druge do da ćutiš, slušaš i slažeš se.
