Nikada i niko u istoriji književnosti mu nije pridavao gotovo nikakvu važnost.Ono je gledano kao nešto sa strane i nešto što ne utiče ni na kakve tokove u književnosti.Kritičari od renomea, pisci od imena, teoretičari sa zvučnim titulama uglavnom su obilazili ovu pojavu kako u našem životu, a tako i u književnosti.Nema tačke na kugli zemaljskoj koja nije nekome zavičaj.Nema zavičaja bez zavičajnih pesnika i zavičajne književnosti. I to postoji od kad je sveta i veka.U zavisnosti od kraja u kome se javljaju zavičajni pisci o tome i pevaju.Oni su jednim delom naslonjeni na tradiciju naroda i kraja kome pripadaju, a drugim delom na književnost i poetike koje se uklapaju u njihov zavičajni način mišljenja i pevanja.Baviti se književnošću nije zabranjeno, a takođe i objavljivanjem knjiga.Kad je u pitanju odnos prema zavičanim piscima i književnosti koju oni stvaraju i objavljavljuju, on se kretao od potpunog ignorisanja i nipodaštavanja, od okretanja glave na drugu stranu oficijelene književnosti , pa do javnog iskazivanja poruge i prezira prema istim. Da bismo se bavili književnošću i nije važno da svi imamo akademske titule.Da bismo se bavili kjiževnođću dovoljno je da smo rođeni i da jezik koji nas okružuje zajedno sa jezikom koji nosimo negde u sebi želimo da uvežemo u određenu formu i iskažemo ga kao pesmu. Nekad to zapišemo, nekada smo izgovorimo.Književnosti bez jezika nema, a takođe nema ni poezije, pa ni zavičajne poezije. Dakle zavičajna kniževnost,je ona koja se stvara unutar jedne mikro celine dakle, sokak,selo, kvart, grad okrug regija itd.Ona ima svoje do sada ne proučene i nedovoljno istražene kako leksičke, tako semantičke, tako motivske i idejne zakonitonsti.Zavičana književnost retko podleže aktuelnim književnim trendovima, ali se zato vrlo često uklapa ili to pokušava i uključuje se u neki od tradicijskih književnih tokova. Zavičajno pesništvo je nastalo kao izraz i potreba pojedinaka da se kroz književnu i poetsku formu iskaže. Ono je izraz naroda koji je propevao. Ono ima veze i sa našom narodnom poezijom koja je iz istih pobuda i nastasla.Zavičajno pesništvo se jednim delom uglavnom ioslanja na narodnu poeziju. U nekom ranije vremenu ono se nije zapisivalo već je prenošeno sa kolena na koleno i pamtilo se i prepričavalo i opričavalo. Samo one pesme i ona dela koja su selekcijom sa kolena na koleno ostale stigle su i kao usmena književnost i da budu zapisane i da dosegnu i do danšnjih dana.U modernom vremenu narodni autori ili pak zavičani pisci su pismeni i oni dela zapisuju, a sa razvojem štamparstva i izdavaštva i objavljuju.Stoji sledeće pitanje dali nam treba zavičajna narodna književnost uknjižena i objavljena u svojim posebnim edicijama.Svakako da treba, jer zavičajna književnost je narodna književnost u modernom vremenu, a zamislimo istoriju svetske književnosti, ako bismo joj oduzeli narodnu književnost. Mi u Banatskom kulturnom centru u jednoj posebnoj ediciji želimo da afirmišemo zavičane pisce i zavičajnu književnot. Mi njihovim ostvarenjima prilazimo sa pažnjom i uvažavanjem shvatajući da je svako delo izraz pojedinčeve žudnje za radošću beskonačnog i da kroz tu vizuru ako gledamo sve druge negativne kritike gube smisao.
