U paorskim kućama, a u Banatu o konjima se posebno vodilo računa. Bili su kao deo porodice, pa čak ponekad i više od tog u zavisnosti koliko im je koji domaćin pridavao važnosti. Od pamtiveka se kod nas u porodici govorilo, prvo narani i napoj konje kad se vratiš s radnje, pa onda sedi da večeraš. Ili pak, važila je pretnja, a ujedno i opomena koja je glasila: ne sedaj zastal dok konje ne naraniš i ne napojiš. I to je bilo normalno i tome se niko nije protivio i toga pravila se i danas drže domaćini koji imaju konje i koriste ih za rad i za vuču. Doduše, oni su sada malo ređi, ali još uvek postoje. Kad govorim o tome ne mislim na one ljude koji konje drže i neguju da se takmiče na raznim trkama, paradama ili pak cirkuske i estradne programe. Govorim o konjima koji su služili za rad i koji su zajedno sa paorom, koji je od zemlje živeo, bili glavna pogonska snaga za obrađivanje zemlje. U našoj kući pamtim nekoliko generacija konja koje smo imali. Kao legendu kad smo zidali kuću u pedesetim, bili su Đurko i Frajla, ali njih nisam zapamtio, već su ostale samo priče o njihovoj poslušnosti i istreniranosti i o tome koliko su bili korisni kako u radu tako i kad su ponekad korišćeni za paradu. Pamtim samo jednu fotografiju kad se Nada Pabušina udavala gde se vide kako kasaju. Moj otac je kočijašio na karucama, a pored njega sa rukama podignutim u znak pozdrava bio je tetak Jova Pabušin. A iza njih se video Draga Vetrenjar, harmonikaš, kako razvlači svoju rusku dugmetaru i peva. Noni i Sigma su ubrzo po mom rođenju, kao godišnjaci omadi, stigli u našu kuću. Otac i deda su ih prezali jednog po jednog sa Đurkom i Frajlom da se obuče i da se naviknu kako treba da primaju i am i oglavnik, kao treba da idu uz rudu i kako treba da uvek budu spremni da na komadu povuku kola i teret pa ma koliko on bio. Od konja se tražila sigurnost i poverenje da će krenuti i raditi ono što im se kaže. Ćudljive i pudljive konje nismo držali. Još od ometa se znalo kakav će biti i kakva mu je narav. Takvi omadi su prodavani. Moj deda je govorio da ono što nije za kuću to ne treba držati. Tako je i bilo i tako je i moj otac po istom principu postupao jedino što je imao uzrečicu koja je govorila: Idi s mene kad nisi za mene, što se veoma često kasnije moglo i dvosmisleno tumačiti. Od konja se u paorskim kućama mnogo tražilo i mnogo očekivalo, ali se na konje i mnogo i davalo u svakom pogledu. Ako pogledam kroz književnost i kroz umetnost, o konjima se i mnogo pisalo i slikari su ih, kao sinonim za snagu lepotu i brzinu, često stavljali na svoja platna i ovekovečavali ih. A takođe ih ima puno i u književnosti, stranice i stranice su ispisivane o konjima raznih vojskovođa i junaka koji su se kroz knjige i literaturu borili za onaj uzvišeni osećaj pravde i čovečnosti, ali niko se nije osvrtao na obične radne i paorske konje koji su u paorskim kućama bili tihi, odani saveznici u svakom domaćinstvu i u svakoj kući. Drvena dugačka kola sa lotrama je otac napravio, to jest poručio da mu napravi Ljuba kolar početkom šezdezetih. Bila su okovana i bila su duža nego prosečna, za nekih trideset santimetara. Sećam se da je deda govorio da na naša kola ne može da dođe svaka srčanica. Otac je tražio od kolara da ih oboji u plavo i da na njima sa desne kočijašove stane budu crnim slovima ispisani inicijali , početna slova njegovog imena i prezimena. Bio je veoma ponosan na ta kola, a kad je u njima kroz selo proterao Noniku i Sigmu činilo mu se da je od svih bolji i da mu niko nije ravan i da će ga teško drugi ljudi stići. Ti radni kućni konji o kojima umetnost nije umela da pronađe pravi izraz i lepotu ja danas svedočim i pišem. U našoj štali za konjskim jaslama uvek se znao red i gde se koji konj veže. Noni je bio vezan do zida, pošto je muškarac i bio je uškopljen, ali ponekad mu prorade instikti pastuva pa je deda govorio odomaćeni idiom u paorskim kućama koji se često govorio: strvina je to, ne treba joj verovati. A pored njega je bila Sigma, njegov par i kobila koja je bila savršene lepote. Veoma mirna, tiha i sigurna. Mogla je da ide u paru, a mogla je i sama. Moj deda je govorio konji su konji, ali Sigma je Sigma. On ju je posebno obučavao i spremao za sve poslove koje je trebalo da se sa njom rade, a pogotovu da para vinograd koji je tih godina posađen i za čije paranje se tražila velika preciznost, jer vinograd se sadi tri puta u veku, a ne svake godine. Pored sigme su obično bili vezani omadi i ždrebadi, ako ih je bilo i to uglavnom oni koji su kupovani. Sigma se nije puno puta ždrebila, a i otac je voleo da ima sigurne, u radu, konje, a kad kobila ima ždrebe, onda ume da bude luda za njim, a pogotovu leti kad se para kukuruz i kad joj nadođe mleko. Jutarnje namirivanje u štali je kretalo od čišćenja jasala i davanja zobi konjima. Uglavnom je to bio kukuruz u klipovima dok nije bilo krunjača na ručni pogon i dok su one bile skupe, a docnije se davao u zrnu. Takođe se kukuruz nekada, kad se ore i kad se rade teški radovi, mešao i sa ovsem i tako, dok konji jedu, čisti se ispod njih đubre koje se tokom noći nakupilo, kako od balega, tako i od mokraće. Prostire se čista slama, a onda im se daje detelina koja nikako ne sme da bude plesnava. I dok konji jedu detelinu uzima se češagija i konji se češu. Uvek i stalno od glave prema repu i što je najvažnije, govorio mi je deda, kad ideš kod konja moraš uvek da se javiš sa umirujućim glasom i kažeš im oouuvv, ali to je poseban način kako se to izgovara, dakle, namestiš usta da izgovoriš u, a izgovaraš dugo o. Konji moraju da znaju da im prilaziš. I kad završiš sa češanjem i kad počistiš trag i začistiš štalu tada prelaziš na pojenje. Konji se nikada ne poje kad su ugrejani, ni leti, ni zimi. Konjima se uvek daje vode na volju. Voda ne sme da bude praljava i šavolj teba da služi samo za tu svrhu. Postoji verovanje da kako ti vodiš računa o konjima tako i oni vode računa o tebi, tako te i slušaju. Konje nikad ne treba tući. Bič služi samo da ih javiš, to jest malo opomeneš ako nešto zgreše. Radne konje ne treba previše podlančavati kad su u radu, kad se teru u fijaker, onda može malo. Moraš im uvek davati jasne i precizne komande kako bi uvek i sa sigurnošću mogli izvršiti ono što im kažeš. Na primer, kad se para kukuruz postoje dve komande, jedna kaže ot (što znači dalje od tebe i levo), a druga glasi čača (ona znači bliže tebi, to jest desno).A ako ih paziš i o njima vodiš računa nema tog mesta di te neće odneti i nema tog posla od kojeg će se oni skloniti i muke koju oni neće sa tobom podeliti.Pokojni Milan Krencli je u to vreme važio za najvećeg argelaša u selu i često je govorio, da sas konjima moraš umeti, ako oćeš da te slušadu.
