Kao što sam već rekao, moje pisanje o konjima neće biti ni na koji način kroz tekstove obrađivano u onom klasičnom epskom stilu, kako je to u ranijim knjigama rađeno. Ja neću govoriti ni o njihovim vrlinama koje su mnogi, sa daleko zvučnijim imenima autora od mog, već opisali, ali se pomalo sebično, pomalo liberalno okrenuti konjima koji su mome detinjstvu i u mojoj porodici odigrali jednu veoma značajnu ulogu, pogotovu kao pomažući, a u najtežim poslovima članovi domaćinstva. Svi tekstovi koji su pisani o konjima njih su vezivali za heroje i loze, i linije, i pedigrei tih konja su verovatno predmeti i izučavanja nekih instituta bili u ranijem vremenu. Literatura koja je oslikavala i veličala takve konje je verovatno i najčitanija. I ja protivu toga i nemam ništa, ali u moju skromnu beležnicu o mom zavičaju i vremenu od pola veka koje pamtim pokušaću da pridodam i nešto o čemu se i nije pisalo, ili bar ne na ovakav način. O izgledu konja, pa ma oni bili i radni, se posebno vodilo računa. Pored svakodnevnog češanja i timarenja gde se u direktnom kontaktu razmenjivala energija između domaćina, gazde ili pak i kočijaša i konja, posebno se vodila pažnja o grivi i o repu. Griva je sečena dva puta godišnje, a rasčešljavana uvek kad se za to ima vremena. U grivi je uvek bila jedna vrpca od crvene vune da konja ne bi neke zle oči urekle pa da se on ušćudi ili pak, ne daj Bože, razbole. A takođe su konju kraćene i šiške kako mu ne bi upadale u oči i kako mu ne bi smetale. O repu se vodilo računa da uvek bude dovoljno dugačak kao bi se konj mogao braniti od muva, a da kad i kojim slučajem uzme kajas repom da isti može da se lako izvadi. Kad je blato, da se ne bi zaprljali, repovi se vezuju. Jer, kad se navata blato i kad se osuši na konjskim repovima iste je teško razmrsiti. Kad su konji zimi u štali i kad domaćini znaju da će im neko od prijatelja doći, na sapima se konjima, koji treba da su dobro uhranjeni i da su u mesu, prave šare koje se prelivaju na njihovim sapima i samo se cakle. Ono što je još važno i što je svaki domaćin radio svake godine kad se priradi u jesen konjima su skidane potkovice, kako im u toku zime ne bi izrasla kopita i smetala im, i kopita su povremeno mazana sa svinjskom mašću, ali onom koja je malo užegla i koja ima funkciju da zaštiti od pucanja kopita. Samo potkivanje konja će biti tema jedne nove beleške i ona će nositi naziv kod kovača pošto je to, verujte mi, jedna, može se reći, posebna mala nauka koju svaki domaćin mora da zna. Sigma i Noni su u našoj kući u paru bili nekoliko godina, a onda jednog dana kad sam ušao, u štali, video sam jedno mrko ome koje je otac kupio od pokojnog Branka bosanca i pravo ime joj je bilo Cura, ali ju je moj deda iz milošte i pošto je bila vesele prirode zvao Prnda.
