Dugo vremena u našoj štali, koja se godinama krečila do pola u tamno plavu boju u donjem delu, a gore plavo, pa je majka metlicom sa razmućenim tamno plavim ostatkom od donjeg dela prskala ostatak, a jasle su bile drvene i to prečke od bagrema,beočuzi su bili od gvožđa kovanog. Dakle, otac je jednog dana, kad su za to sazrele ekonomske prilike, rešio da napravi betonske jasle. Beton je tih godina bio posebno u modi ne samo u našoj kući, već i u čitavoj državi, pa može se reći i svetu. Za tu priliku je posebno angažovao majstor Božu Tučka koji je bio penzionirani zidar, ali je važio za dobrog i uspešnog majstora. Bio je malo sporiji, a otac je pogodio i da ga mi sluižimo kako bi njegov rad bio što jeftiniji. I tako su konji tog leta sledećih mesec dana dok su jasle pravljene i dok je armirani beton zreo bili vezani za kola u avliju i po kiši i po suncu, i po danu i po noći. A kad su kola i konji išli na radnju, otac je vezivao i omicu Curu za kola da se navikava na saobraćaj i da se istrči i navikne sa konjima. A dejka je primetio i da Noni malo poboleva sa nogama što je bila posledica od teškog rada i naprezanja. Znali smo da ćemo morati da ga zamenimo i zato se Cura polako pripremala da preuzme njegovo mesto. Bilo je to vreme kad se strogo sledila tradicija i vodilo se računa o nepisanim pravilima i o prenesenim sa kolena na koleno iskustvima, koja su se za neke stvari kao naročita tajna čuvali po porodicama. Nešto kao nalik esnafskoj tajni. Važno je bilo da bude spreman i budan dok drugi spavaju. Da umeš da uradiš lakše i bolje i sa manje troška. Postupci, kako se to uspevalo, nisu svima kazivani već su se čuvali kao tajna u porodici. A sa konjima i oko konja je bilo mnogo tajni kad je u pitanju poznavanje njihovih karaktera, a takođe i načina i pristupa istim kako bi ti na najbolji način slušali. Nisu svi umeli oko konja i zato im i rezulati u poslu i poslovanju, a i paorluku nisu bili isti. Moja porodica, kao i ostalih dvadeset i devet, koje su posle drugog svetskog rata bile konfiskovane u našem selu morala je iznova da stvara i teče kapital tako da su svi moji stariji ukućani, i deda, i baka, i otac, i majka morali da ulažu desetak godina daleko više napora i u radu i štedljivosti da bi mogli i približno da se vrate na onu ekonomsku osnovu koju su imali pre konfiskacije. A kad su im u novembru mesecu konfiskanti sve odneli i kad su počistili tavan, dvorište, stoku, odveli su i konje. Porodica je ostala golišava, kako je govoio moj deda, i bez zemlje, i bez stoke i bez radila. Tada su nam odveli kobilu koju je deda stalno spominjao koja se zvala Vilma. Istu je dedin otac, koji je umro kao štajkač glađu u Požarevcu, kupio od jednog Nemca iz Bočara kao ome na vašaru. Odgajena je i spremana je pored starijih konja u našoj kući i spremana da može da radi sve poslove, da je i deca mogu terati. Prvi put se oždrebila one zime kad su Nemci povešali rodoljube na staroj pijaci o Božiću u blizini naše kuće. To je bio događaj posebne vrste za čitavu porodicu. Moji stričevi kao deca su se radovali ždrebetu koje se teturalo po slami u štali, dok su njihovi roditelji u strahu provirivali ispod firangi kroz prozor na ulicu gde su kolone kola vozile na vešanje streljane rodoljube, a po belom snegu je ostajao čitavim putem, kuda su kola prošla, krav trag. Od tada se Vilma svake godine redovno ždrebila, a njena ždrebad su uvek, zbog njene reputacije dobre i sigurne kobile, prodavana skuplje nego od ostalih konja. O njenoj mirnoći bilo je posebnih priča, o tome kao se jednom krava preko noći otelila i kako je tele dobauljalo do njenih nogu i kako se Vilam nije pomerila svo vreme da slučano ne bi pogazila mladunče. A za posebne prilike o njenoj mirnoći moj otac je mogao da joj se provuče ispod zadnjih nogu. I kad su naše, zajedno sa ostalim konjima iz konfiskovanih porodica, odveli u zadrugu da naprave i pripreme osnovni kapital kako bi mogao da zaživi budući komunistički raj na zemlji, kako se tad iz priča ondašnjih aktivista moglo nekako iz konteksta izvući. Vlasti su, a naravno i zadrugari sve konje povezali u jednu posebnu štalu. Bio je to dobar početak za one koji su bezemljaši, a takođe i one koji su se dobrovoljno priključili zadruzi i u nju uneli svoju imovinu. Isti su nekoliko godina svoju iz zadruge izvukli, a oni koji su konfiskovani za kaznu to nisu uspeli. A i do dana današnjeg nije tim porodicama vraćena. U to vreme, a zbog opšte bezbednosti kako su govorile vlasti, po smenama su postojali aktivisti koji su pratili one porodice koje su kanfinskovane.Vilma je bila specifična kobila, bila je vredna, radna i imala je blagu narav, ali bila je veliko zlopamtilo i nije volela bič na leđima. Kako je bila jesen, a glas o njenoj vrednoći se proneo i pronosio zadrugari su je terali zajedno sa još jednim konjem u fijaker u kome se vozio lokalni udbaš. U isto vreme kad su oduzeli i kuću i pokućstvo i sav gotovo imetak Midi Veskovom, pošto su na njegovom imanju napravili zadrugu, u njegovoj kući, pošto je ostalo puno vina, rakije i suvog mesa u badžuri za odžakom, komunisti su se u večernjim satim sakupljali, pevali partizanske pesme i na čelu Slavkom Kuracnom jeli suve šunke i slaninu, pekli jaja i veselili se dok je trajalo. Ispred Midine kuće je bio arterski bunar i žene su na njega dolazile po vodu. Do kasno u noć se čula pesma i uzvikivanje parola. E u jednoj od tih noći, kad je kočijaš odvezao nako pijanog i bunovnog udbaša Slavka Kurcana kući, a još dok ga je vozio Slavko je zapovedio da bičom potera konje kako bi brže iši i još je rekao šta žališ to su gazdački konji bili. Vilma je sve mogla da podnese i težak rad i da ne pije vode po ceo dan, ali bič na leđima to nije mogla da podnese. I kako ju je kočijaš udario ona se ritnula. Što je ovog razbesnelo počeo je da je tuče i tukao ju je celim putem, i kad je vozio Slavka, i na putu do zadruge. Konjii su bili svi u peni kad ih je izvato i kad ih je vezao sa ostalim konjima u zadružnu štalu. Te noći, Vilma je pregrizla prteni ular i pobegla iz zadružne štale. Došla je do naše kapije, govorio mi je dejka, i tu je stala, zarzala. Njeno rzanje se prolomalo kroz noć. Moji ukućani su bili budni, ali nisu smeli da se pokažu i da izađu da otvore kapiju. A Vilma je stojala pred kapijom, komala nogom zemlju i rzala. Dejka je iz pomrčine, a kroz bušu na kapiji video da je sa druge strane čovek, udbaš koji je bio zadužen da prati noću našu kuču. Želeo je da otvori kapiju, bio je veoma uzbuđen. Majka i baka su bile u sobi. Baka je plakala, a majka je uporno pokušavala da stavi mom bratu, koji se bio probudio i rasplakao, sisu u usta da ga smiri kako se ne bi napolju čulo da su ukućani budni. Otac je želeo da otvori kapiju i da primi kobilu unutra u dvorište. Deda mu nije dao. Kad je videla da niko ne otvara kapiju Vilma odkasa do ćoška gde je živeo dedin brat i tamo pred njegovom kapijom zarza. Ni oni nisu otvarali. Već je bilo svanulo kad su zadrugari došli da uhvate i odvedu Vilmu u zadružnu štalu. I kad su joj prišli, ona se ritnula i pobegla prema kraju sela i prema zemlji našoj koju smo imali u blizini Tise. Nekoliko dana su je zadrugari jurili po ataru, a ona je u neko doba noću dolazila pred našu kapiju kopala nogom i rzala. I sve je trajalo do tako dok nisu oca pozvali u mesni odbor i naredili mu da kad Vilma dođe da je uvati i odvede u zadružnu štalu pošto se drugima u ruke nije dala. I zaista, kad je sledeću noć Vilma zarzala pred kapijom otac ju je pustio unutra, a ona je sama ušla u štalu i stala na svoje mesto. Otac ju je vezao i sutradn kad je svanulo odveo ju je u zadružnu štalu. Majka i baka su plakale, a dejka im je sedeč'i na maloj stolici dobacivao, ćute žene, došlo je vreme da fukara i dirdala kolo vodu.
