Poslednjih godina drugog i početkom trećeg milenijuma, svet je izgubio i potrošio iluzije koje su ga držale uspravnim i davale mu nadu da ljudski rod čeka svetla i lepa budućnost. Raslojavanja, kako duhovna tako i socijalna, u liberalno kapitalističkom prosedeu, učinila su da se pojedincu, onom iz običnog i svakodnevnog života, putem marketinških kampanja, izmakne tlo realnosti pod nogama a on se nađe u jednom međuprostoru između materijalne i virtuelene stvarnosti gde mu se ova druga čini mnogo ubedljivija, pa je često u prilici da ne uspeva da sagledava sebe u realnom svetlu, ili kad to ponekad i uspe, ne može da poveruje da je to zaista ono što on živi. Tako je u čitavom svetu, pa i ovde kod nas u Banatu, u okolini Novog Bečeja, gde se u vremenu tranzicije dešava radnja romana „Banatski čampaš” Dušana Šijačića koji nam otkriva, pomalo maniristički, realnost paorsku svojih junaka što svakodnevno, sa svojih evedri i salaša, biciklima, po zemljanom truckavom putu, nose mleko u mlekaru i usput, da prekrate vreme, pričaju o svemu i svačemu.