Др Борислав Јанкулов у свом раду на ову тему пише да су у прошлости Угарске Французи имали важну улогу. Још за време Стевана I налазимо их у чанадској катедралној школи. За време Беле III доселило се, вероватно са цистерцитима, неколико породица, међу којима и два брата Бехе (Beche) и Грегор из Француске, који су добили пространо имање с обе стране Тисе названо прво Бехе (Бечеј), касније Beche-Kereki (Бечејска шума, Бечкерек), у чијем имену „керек“ означује греду, körsanc, на којој је израђен Бечкерек. Керек, као у народној песми „Ezt a kerek erdöt jarom en“, означава ограду или греду. Нарочито са француским монашким редовима – цистерцитима, премонтрејцима и темпларцима – долазили су и касније Французи у Угарску, па и у Банат, као у Арачу (Фрањево, Врањево), названо по фрањевцима, који су дошли овамо после темплараца.
И Ч. Потпарић тумачи да је име Бечеј постало од личног имена Бече (Beche). Он каже да су се за време мађарског краља Стевана овде доселиле две француске породице, Бече и Грегор (Бече-Гергељ), које су добиле овај крај као посед, те је по једној и само насеље добило име.
Ј. Медурић сматра да је француска породица, по којој је Бечеј добио име, била Bechey - Бечеи.
Колонизација
Почетак званичне политике организованог усељавања везује се за краља Карла III... У свом прогласу упућеном немачком становништву Порајња, Карло III је истакао да намерава да Мађарску, „опустели бастион одбране хришћанства“, насели Немцима. До веће имиграције дошло је за време владавине Марије Терезије, која је 1766. основала и посебан државни уред за питања имиграције...
Током 18. века у Мађарску се уселило преко милион и по (према неким подацима знатно више од два милиона) људи, од чега преко петсто хиљада Румуна, 300.000–400.000 Срба, преко пола милиона Немаца, на хиљаде Бугара, Јевреја, Јермена, Цинцара, Климената, Рома, Француза, Шпанаца и других, чиме је етничка и верска структура становништва земље битно измењена. Већина колониста насељавала се у јужним жупанијама земље, те је ова област постала у етничком и верском смислу најшаренија у европским размерама. Области јужно од Мориша и источно од Тисе до подножја Карпата и Дунава организоване су у Темишварски Банат (Banatus Temesvariensis), који је био изузет од јурисдикције мађарских државних органа и налазио се у поседу бечке коморе и под војном управом из Беча. Први управитељ Темишварског Баната, генерал Мерси, слично начину организовања војне границе, најпре је даривао земљу Србима и Румунима, а касније су се, уз пореске и друге олакшице и обећања верске толеранције, насељавале пре свега немачке, али и француске, италијанске, шпанске, чешке и бугарске породице.
Колонизацију Француза спровео је Нојман (Neumann), камерални саветник Марије Терезије, 1769–1771. у банатским селима S. Hubert, Charleville и Soltour. Сем ових насељавао је уз Немце и Французе из Лотарингије у селима Триебсветеру (Trübswetter), Остерну, Хацфелду, Малој Јечи (Klein Jecsa), Албрехтсфлуру, Мариенфелду, Хајфелду (Heufeld) и др. Сви ти колонисти утопили су се временом у тамошње Немце, само су многе француске речи и презимена у понемченом облику остала у говору Немаца.
Највише колониста дошло је из Елзаса и Лотарингије, где су енклаве биле на обема странама Рајне. Народ је био незадовољан владавином Пољака Станислава Лешћинског и Луја XV, а мали спахилуци нису давали довољно отпора врбовању колониста. Успешном врбовању у Лотарингији допринело је и то што је тада династија већ била хабсбуршко-лотариншка, те су Лотаринжани француског говора радо пристајали уз Марију Терезију и долазили у Банат и Бачку, па чак и Французи из Franchе-Comte...
Године 1770. насељене су три општине Баната досељеницима француске народности већином у општинама познатим под називом welsche Orte: у Сен Хуберту, Шарлевилу и Солтуру. Те су општине познате још из 1765, али главни ројеви досељеника дошли су 1769–1770, пошто им је хатар арондисан. Две општине, Сен-Хубер и Шарлевил, назване су по селима код Меца, а Солтур (seule-la-tour) по кули (tour), која је онде постојала још од времена турске власти. Тим Французима придошли су и Немци из Мајнца, Тријера и Насауа, те су у тим селима Французи и Немци одељено насељени у Franzosengasse и Deutschengasse, a да се због језика не би сукобљавали, узет је за званични језик латински. Пошто представник власти није увек знао француски, имена мештана су писана фонетски или понемчено. Свака општина имала је свог председника (Schulze), бележника (Notar), учитеља, хирурга и болницу. У Сен-Хуберу имале су свог заједничког пароха, храм од набоја са кровом од трске, дрвену звонару са једним звоном и заједничко гробље. Парохији су припадала и оближња села Хајфелд, Масторт и Остерн. Све три општине имале су и своје заједничко добровољно ватрогасно друштво са заједничким прибором за гашење ватре. Поједина домаћинства имала су по осам ланаца оранице, шест ланаца ливаде, два ланца утрине, пола ланца окућине, пола ланца грунта (башта), од пола до једног ланца кудељишта, а шест година су били ослобођени од пореза (Freijahre). Свима је дата кућа, семе, намештај и прибор за пољопривредни рад, а занатлијама педесет форинти за набавку алата. Цело то задужење имала су домаћинства у својим задужним књижицама (Schuldbuch) и морала су их за шест година одужити, што је била јака пресија на неуморан рад. Ерару је тада више него икада раније требало новаца и војника, а двор више није био захвалан својим народима за спас престола, као у минула два рата. Требало је да је и количник рађања деце буде већи, како би се повећала радна снага и број војника. Зато су удовице могле само задржати земљу ако би се преудале. Домаћинство није смело да остане без мушке главе. Свако ко би навршио осаманаесту годину, морао би се оженити, а девојка удати. Деца без родитеља добијала су тутора, а чим дорасте најстарији међу мушком децом, примио би домаћинство и туторство над малолетном децом. Земља и кућа постале су својином тек пошто је дуг био исплаћен, те је и то утицало на стицање што више деце, по нужди помоћне снаге.
Све те строге мере утицале су на такмичење у раду, а у томе су се Немци показивали жилавији од Француза. Већина Француза вратила се у своју ранију отаџбину, а преостали су се претопили у Немце, уневши у немачки језик многе галицизме. Сем ових места, још је Трибсветер (Trübsweter, раније село Nagy Ösz) добило колонисте Французе...
Према истраживањима Анрија Росамбера, бившег начелника одељења Француске академије „Станислав“ из Нансија, пре два и по столећа је у Војводину досељено око 60.000 Француза из Алзаса и Лорене. Највише их је досељено за време владавине великог војводе Франсоа д'Лорена, гувернера Лорене, покрајине у Француској, која је највише настрадала током тридесетогодишњег рата. Сви они су данас понемчени и од бројних француских имена још се само нека могу наћи по гробљима у неким војвођанским местима, као нпр. Дипон, Масон, Шевалије, Барту, Жобер и др. Највише је француских досељеника било у Банату, где су три села у околини Кикинде некад била чисто француска, од којих је једно (старо) насеље Банатско Ново Село.
У архивима Сремских Карловаца из 1827. године, када је вршен попис живља, уписано је неколико стотина породица са француским презименима. Прве групе Француза стигле су у Банат после закључења Пожаревачког мира, 1728. године. Највише их је дошло у периоду до 1771. године. Међу породицама које су се из Алзаса и Лорене доселиле у село Кудрице код Вршца били су и чланови породице Боасе, а у Белој Цркви су међу колонистима биле бројне породице Макон и Дусон. Забележено је да је последњи потомак некада бројне породице Макон донедавно живео у Банатском Новом Селу. Мање групе француских колониста су живеле у местима Остојићево, Кикинда, Гудурица, Лазарево, Бела Црква, Јаша Томић итд.
У последњем рату су и потомци француских досељеника мобилисани у злогласну СС Дивизију Prinz Eugen. Само мали број тих досељеника је говорио немачки, иако су им временом имена „понемчена“. После рата 1945. године, 90 фамилија из села Сечањ, насељеног фолксдојчерима, тражило је да се попишу као Французи.
У књизи Геноцид над немачком мањином у Југославији 1944–1948, плод рада радне групе за документацију, Београд 2004, пише да се 1948. око 10.000 Подунавских Шваба населило у Француској. Део подунавских Шваба били су потомци француских насељеника.
Колонизација није и германизација
У три „велике подунавско-швапске сеобе“ – између 1723–1726, 1763–1771. и 1784–1787, као и током низа мањих – у подручја Бакоњске горе северно од Блатног језера, у „швапску Турску“ (тј. у комитате Барања, Шомођи и Толна), у Банат, Бачку и Срем и у подручје Сатмара на североистоку Угарске, дошло је око 150.000 Немаца.
Јужну границу колонизације чиниле су реке Сава и – од Београда на исток – Дунав. Колонисти су пореклом били из Алзаса, Лотарингије, Фалачке, Хесена, Бадена и Виртемберга и, мањим делом, из Баварске, Аустрије и Чешке као и, ту и тамо, из Вестфалије.
О некој „германизаторској“ тенденцији Аустрије насељавања не може бити говора. Стварни разлози били су целисходније функционисање читаве Монархије у складу са меркантилистичким и, нешто касније, физиократским учењем, као и економске и војне процене које су говориле у прилог насељавању ратарима, занатлијама, чиновницима, висококвалификованим радницима и трговцима са територија монархије и, посебно, са поседа аустријског династичког дома. Уз то, сем Немаца насељавани су и мађарски, русински и словачки ратари и, нарочито у Банату, Срби и Румуни из пограничних крајева под турском влашћу, као и Италијани, Французи и Шпанци са специјалним знањима.
Хесова књига
Николаус Хес (Nikolaus Hesz) у својој књизи Heimatbuch der drei Schwester Gemeinden: Sveti Hubert, Charleville und Soltur im Banat 1770–1927, коју је штампао у Великом Бечкереку, за себе каже да је ландман, значи ратар, земљорадник. У послу му је помогло око 40 других земљорадника, па је на преко две стотине страна описао ова три села. Саопштио је и списак умрлих, чије је потомство у то време још живело у овим местима.
Васа Стајић пише критику ове књиге у Гласнику Историског друштва, 1932. године, и наводи нека своја сећања. Он памти да су у Шарлевилу на забатима кућа исписана имена домаћина и домаћице и да су била спојена везником et а не und.
Тако је записано да је 1777. ишао заклетник Сент-Хуберта у Темишвар да тражи француског духовника. Године 1789. у Сент-Хуберту је проповедао свештеник Француз из Лорене, Gallus Lotharingus, најпре немачки па онда француски. У цркви се певало и проповедало на француском све до 1837. године. Још 1866. било је старих људи који су знали француски.
Васа Стајић је у Државној архиви у Новом Саду пронашао један занимљив документ. У њему стоји следеће:
„17. марта 1778. курентиран је по Вел. Кикиндском дистрикту Стефан Карол житељ Рент-амта жомбољског мјестаже Сент Хуберта, родом из Француске из места Бертсамбоис на прилику 50 година стар... беседи француски и помало немачки. Са њим, опет из Сент Хуберта, побегла је Лудмила Гилзон која добро беседи немачки и помало француски.“
Стајић напомиње да Хесова књига нема неку посебну историјску вредност. Можда је у њој најбољи део са фотографијама, који је и најпотпунији.
Последња деценија царског добра
кад су Французи постали Банаћани
Милан Туторов, књижевник из Баната, вероватно користећи раније наведене изворе, као и неке друге, помиње Французе досељене у Банат.
Први Французи стигли су појединачно у Банат још 1718. године и њихово присуство у тек освојеној равници може се објаснити афинитетом принца Еугена Савојског према француском духу и култури и везама које су отуда произишле, али и поседима који су Хабзбурговци тада још имали у Алзасу и Лорени.
Недуго потом дошли су у мањој групи и први француски колонисти, од којих је у Кудрицама, недалеко од Вршца, остало трага у француској породици Боасе, а у Белој Цркви у породицама Макон и Дусон. Сматра се да су ти Французи у околини Вршца били изузетни зналци у гајењу винове лозе и да су они донели и однеговали племените врсте грожђа којима се и данас дичи вршачко виногорје.
До велике сеобе из области Алзаса и Лорене дошло је, међутим, тек 1770. године, када су Французи колонизовани у средњем и северном делу Тамишког Баната, где су основали своја насеља са изразито француским именима, као што су Селтур (Seul Tour: усамљени торањ), Шарлвил (Шарлово село), Сенибер (свети Хуберт), Молин (moulin: млин), али су се населили и у Кикинди, Хацвелду, Чатаду, Блументалу у већим скупинама, а само неколико породица постале су житељи Албертфелда, Мариенфелда, Хајфелда, Новог Бешенова, Мерцифалве, Сент Андраша, Трибсветера, Готлиба и Селеуша.
Путовали су ови Французи тако што су из далеких Алзаса и Лорене кретали и стигли до Улма на Дунаву и ту се укрцавали на лађе и сплавове, па се спуштали овом великом реком до Панчева и после стизали до Темишвара, где их је земаљска администрација Тамишког Баната распоређивала по плодним земљиштима која су им била намењена. Та дуга путовања трајала су најмање два месеца.
Истражујући колонизацију Француза, француски научник Андре Росембер, председник академије Станислас у Нансију, боравио је у више наврата у Банату и истраживао сачуване архиве, па је утврдио да је у Банат било насељено укупно око 60.000 бивших житеља Алзаса и Лорене.
Сви ови досељеници биће највећим делом гарманизовани, али их има који су се током протекла два века и посрбили. Променила су се и првобитна имена њихових насеља, тако да је једини траг о њима остао само на потамнелом камењу надгробних споменика, на којима још трају уклесана француска презимена: Шеваље, Дипон, Барту, Лефлер, Зобер, Боасе, Макон, Дусон и слична, а истрајавају и у презименима савремених банатских житеља Берар или Гранфил или Лерик, који већ одавно ни по сећању нису Французи.
Даља судбина француских места
Због изузетних војних заслуга у наполеонским ратовима, први који је донацијом добио имања 1796. године био је генералмајор Јосиф Ферарис, председник дворског ратног савета. Њему је дарован спахилук Свети Хуберт, који се састојао од пет места: Св. Хуберт, Шарлевил, Солтур, Хајфелд, Масторт и Тоба. Процењена вредност имања износила је 135.826 форинти.
У списима и у званичној терминологији тог доба често се помиње појам идеалног „доброг властелина“. Према неком спису из торонталске жупаније, тамо „властела ниједном приликом не лише кметова добротвореног утицаја својих старатељских руку (...) тамо се међусобно грле послушност и господарска љубав“. Ако је стварно тако било, онда је у торонталској жупанији био само један добар властелин, породица Зичи-Ферарис (Zichy-Ferraris), јер једино из њихових властелинстава није било жалби и урбаријалних парница (Шарлевил, Хајфелд, Масдорф, Солтурн).
Државни статистички подаци из периода 1779–1848. не садрже, нажалост, податке о националном саставу становништва, већ само означавају верску припадност. Ни у приватним статистичким изворима нема сличних података. Код Карла Цернига на целој територији тамишког Баната 1780. било је од 317.928 становника, Немаца, Италијана и Француза свега 43.201 душа.
Ни држава ни властела нису правили разлике међу народима. Сви су третирани на исти начин.
Католици, међу које су спадали и Французи, имали су 51 парохију, које су припадале чанадској бискупији.
Забележено је да су становници Сент Хуберта имали 1828. године 381 коња и 360 крава, велики број свиња и оваца.
Сесија је била земљиште са кућом, што га је кмет уживао уз плаћање разних давања и вршења службе. Власник сесије је био властелин. Коришћење сесија је било стабилно, властелин није могао кмета безразложно обезвластити, деца и удовица кмета су имали право да наследе сесију. Тако је Шарлевил имао 59 сесија, Солтурн 57, а Сент Хуберт 73 сесије.
Француски колонисти у Бачкој
Широка колонизациона струја која се разлила са запада према истоку у претерезијанском, терезијанском, јозефинском и покозефинском периоду, донела је собом у Војводину поред великог броја немачких и мали број француских колониста. Под француским колонистима треба разумети досељенике француског порекла или оне којима је француски језик био матерњи. У списковима колониста може се по самом начину писања презимена на први поглед уочити да су њихови носиоци француског порекла. Тако се на пример поред презимена Champier, De Moullion, La Chose као доказ о француском пореклу, могу се навести и други писани документи, спискови имена са ознаком области и села из којих воде порекло које несумњиво доказују француско порекло појединих исељеника. Самим тим за Француза треба сматрати и Dominikа Mausiana, који је, према исељеничком протоколу, дошао из Француске, из Vonegа, департмана Ardennes, и Salamon Collieunt, који се доселио из Париза. Услед гласовних промена у многим именима не може се више тачно да препозна француско порекло: тако је од Regnier постало Renye, од Boulanger постало Pullacher итд.
Из доба насељавања сачувано је неколико досељеничких докумената: изводи из црквених књига и хартије са таксеним маркама и печатима француских департмана и градских начелништава, као и документи са француским знаком (Wasserzeichen) и (Timbre national R.F.). Већи део француских насељеника населио се у Банату, где су заузели читава села. Ова су села већ довољно позната, јер је о њима већ уз неколико махова писано, а о појединим писане су читаве монографије. Насупрот томе, о француским колонистима у Бачкој говори се први пут у овим редовима.
Још у доба насељавања, Французи су се појединачно насељавали по свим општинама у Бачкој, и то по немачко-католичким, а тако исто и по немачко-протестантским. Ниже ћемо навести неколико имена колониста, да би појачали нашу тврдњу, делом из списка имена Дворског архива у Бечу, делом из урбаријалних табела сомборске архиве. Ово набрајање не сме се узети као потпуно. Имена француских колониста налазе се у актима написана правописом којим их саопштавамо.
У Апатин се населио, 1754. септембра месеца, дошавши из Толне, Michel Frasson. У јуну 1757. доселио се Wilhelm Louis, у јуну 1764. Konrad Ruyer и у марту 1765. Christopf Oliar; сва тројица пореклом из Лотарингије. И Jakob Vinaigre, Ludvig Paraquer и Nikolaus Forvit без сумње су били Французи.
У Паланци су се настанили, у јуну 1764. Johan Merschie, a у августу 1764. Jakob Vilbie, обоје пореклом из Лотарингије. Јакоб Лелик дошао је у јуну 1765. из „Галије“. У списку имена се каже да је Johan Quiville „Француз“, пореклом из Хатенхајма (Hattenheim) на Рајни; из општине Eltville била је Anna Martia Turrain, а Michel и Maria Picard били су из Breitenbacha из Доњег Алзаса.
У Пригревици Светом Ивану населили су се јуна 1765. Bernhard из Лотарингије. Такође из Лотарингије су дошли Lorenz Biro, Johan Pluoy, Jahann Pioth, Bernhard Pardon, Johan и Nikolaus Hartion.
У Филипово се, у априлу 1763. населио Valentin Lee (Leh), који је био из „Галије“. У Нови Врбас Aron Lafong, у Гаково Joseph Bongard, а у Крњају Joseph Brion. У Гајдобри су се населили Michel Schurioner, пореклом из Remelfingena и Gerorg Loffi, оба пореклом из Rohrbacha, округ Saargemünd (Лотарингија). У Црвенки су се населили: Mathias Buffon, Jakob Toussaint, Joseph Grammons, Benedikt Massong и Fridrich Dominik Jacquart.
Многи од француских насељеничких породица, које су се доселиле са пуно наде у будућност, дочекао је заиста сретан нов живот. Али, понеком досељенику била је додељена и тешка судбина. Тако се по насељеничком протоколу бр. 538 од 2. августа 1784. године доселио у Црвенку Fridrich Dominik Jacquart. Он је у Бачку дошао са женом и три детета и донео 600 рајнских форината. Али чим је нашао чврсто тле за орање, опасно су се разболели он и жена и за кратко време умрли, те су деца остала сирочад.
У много већем броју насељавали су се Французи у Новом Футогу и Бачком Брестовцу, него у досад споменутим селима. Може се са приличном сигурношћу узети да се то није десило сасвим случајно, него да је у овом правцу постојала одређена политика при вођењу колонизације. За време терезијанских и јозефинских сеоба био је обичај да се колонисти са истим матерњим језиком сместе у једно насеље или барем у једну улицу. Тако су поједина села у Бачкој делила по једну српску, мађарску, чешку улицу, али Нови Футог и Бачки Брестовац добили су француску улицу. У тим улицама становали су француски досељеници.
Нови Футог населио је спахија гроф Хадик са немачким и француским насељеницима око 1770. године. У архиви спахилука у Футогу налази се карта футошке општине из 1777. године, која је била израђена од стручног инжењериског поручника Габријела Киша (Gabriel Kiss). Према тој карти је Нови Футог имао две улице: главну и француску улицу, са 157 кућних парцела. Француска улица имала је само 76 кућних парцела, од којих је само 60 било насељено. Да ли су сви становници ових 60 парцела били Французи не дâ се данас утврдити. У „урбаријалним табелама“ спахилука и у подацима римокатоличких матрикуларних књига, које имамо само од 1798. нашао сам следећа презимена која француски звуче: Babs, Bifford, Boviar, Burginion, Demian, Dithje (написано и Ditije и Ditje), Diche, Doco (Docco), Etye, Franson, Husson, Kotilion, Leselan, Louxon, Mayson, (Majzon и Maison), Masal, Massold, Porsarizor, Peltet, Pizos, Plain, Pluy, Pui, Kemolt, Schosse (Chause, Zsozse), Tines, Tonte, Tries, Tunde, Vilbua, Zseraliar.
Не може се тачно рећи да ли су сви ти носиоци набројаних презимена у Новом Футогу заиста били Французи, али се свакако из доста разлога већина може сматрати Французима.
Имена бачкобрестовачких француских досељеника исписао сам из матичних књига римокатоличке црквене општине тако како сам их нашао записана. То су: Ludvig Bayet, Johan Böffü, Ludvig Boj, Anton Boulanger, Nikolaus Bovier, Ludvig Colling, Maia Coul, Joseph Didio, Johann Xavier Doni, Nikolaus Drobut, Susana Duba, Friedrich Huges, Fr Huties, Nikolaus Heriant, Karl Jaqet, Johann La Forch, Johann Baptista Lamarck, johann La Folter, Margaretha Lornun, Nikolaus Marschal, Nikolaus Moullion, Maria Parisol, Anton Paschal, Heinrich Pierre, Johann Porton, Johann Baptista Thori, Nikolaus Tissier и други.
Французи су године 1786, исто као и немачки колонисти, били насељени у ранијем српском селу Брестовцу. Млада општина добила је име Нови Брестовац и добија одмах идуће године богомољу, свештеника и учитеља. Досељеници су били од управе државног економата најбрижљивије снабдевени кућама, пољем, стоком и свим потребним пољопривредним и кућним справама, имали су осигурану егзистенцију и били су задовољни својом судбином. Само су једно у својој новој постојбини Французи изгубили: проповед на матерњем језику. Долазили су сваке недеље у свечаном оделу у цркву, на чијој су изградњи предано радили, али пошто нису знали немачки нису разумели проповед свештеника. Тако су се они осетили туђим у скупу те побожне заједнице што је изазвало бунт, јер је прва тачка јозефинског пакта обећавала да се за сваку „верску заједницу прибаве и потребни свештеници“.
Французи се решавају да се једном молбом обрате католичком надбискупском уреду и да затраже свештеника који говори француски. Ускоро им се јави згодна прилика када је први свештеник Ignaz Iller у октобру 1787. умро. Они саставе молбу, коју једно изасланство однесе у Калочу. Надбискупија је желела да њиховој молби изиђе у сусрет, али није било лако наћи свештеника који говори француски, јер се на целој територији те надбискупије није могао ниједан наћи. Тада се Бачкобрестовачки Французи обрате на самом цару Јосифу II, који нареди тајној дворској и државној канцеларији да посредовањем из Немачке или аустријске Низоземске нађе једнога духовника који говори француски. Цар одобри 200 форинти као путни трошак, 300 форинти годишње и читаву једну сесију као свештеничку плату. Ипак је било мало наде да ће се и поред тако велике плате неко јавити. Обраћали су се и дијецези у Констанци, која шаље у Бачку Franza Xavera Voeglina из Kleinlaufenburga на Рајни, која лежи у јужном Бадену. Voeglin, који је говорио и немачки и француски, ступи на своју свештеничку дужност, као што је у црквеним књигама назначено марта 1788.
Била је лепа пролетња сунчана недеља кад је свештеник Voeglin држао своју прву проповед. Говорио је немачки и француски. Французи су коначно добили проповеди на свом матерњем језику, којих су дуго били лишени.
Док је Voeglin делао у Бачком Брестовцу, били су Французи задовољни, али кад је он у новембру 1809. био позван у Чатаљу за свештеника (где је 9. априла 1827. године умро) и кад нису могли више добити свештеника који на француском држи проповеди, већи део Француза се одселио. Из црквених књига се види да се ова сеоба десила већ у првој деценији деветнаестог века. Већина их се одселила у Банат и са ондашњим француским досељеницима отишла у околину Темишвара. Они који су остали уз Бачкој били су ускоро понемчени.
Протокол канонског прегледа бачкобрестовачке римокатоличке црквене општине од 1843. године каже, између осталог, да су те општине основане за време Јосифа II и да су ти колонисти из Немачке и из њених провинција из Белгије, Алзаса, Лотарингије, Виртенберга и Рајнских покрајина, и да им је потврђено да је њихов матерњи језик немачки и узгред каже: „Има још овде и неколико Француза“.
Данас у Бачком Брестовцу можемо наћи још неколико од некад досељених француских насељеника: Bovier, Boulanger, La Forch, La Folter, Marschall, Moullin и Pierre.
Французи у Футогу
Широка колонизациона струја, која се разлила са запада према истоку, у јозефинском периоду донела је собом поред великог броја немачког и мањи број француских колониста. Под француским досељеницима треба подразумевати досељенике француског порекла или оне којима је француски језик био матерњи. За време терезијанских и јозефинских сеоба био је обичај да се колонисти са једнаким матерњим језиком сместе у једно насеље или бар у једну улицу. Тако су поједина села у Бачкој имала по једну српску, мађарску, чешку улицу, у Новом Футогу француску улицу са француским досељеницима. Улица данас носи назив Хероја Шолаје, међутим њени житељи чувају успомену на пређашњи стари назив: Француска улица. Француски досељеници из Алзаса показали су се за време грофа Хадика најиздржљивији, јер су се због велике смртности (1770) вратили становници Бадена, а исто су учинили колонисти из Виртемберга (1772).
Хадик је 1771. године у оквиру властелинства имао ново насеље: Нови Футог, јер је печат старог насеља био Ofutak (Стари Футог).
У архиви спахилука у Футогу налазила се карта футошке општине из 1777. године, коју је израдио инжењеријски поручник Габријел Киш (Gabriel Kiss). Према тој карти је Нови Футог имао две улице: Главну и Француску улицу са 157 кућних парцела. Француска улица је имала 76 кућних парцела, од којих је само 60 било насељено. Може се претпоставити да су становници тих парцела били Французи. „Урбаријалне табле“ спахилука и матрикуларне књиге од 1798. године имају презимена која француски звуче: Babs, Bifford, Boviar, Burginion, Demian, Dithje (написано Ditije и Ditje), Etye, Franson, Husson, Kotilion, Leselan, Louxon, Mayson, Masal, Massold, Porsarizor, Peltet, Pizos, Plain, Pluy, Pui, Kemolt, Schosse, Tines, Tonte, Tries, Tunde, Vilbua, Zseraliar.
Нови Сад
У новосадском „Cathalogos neo adlectorum civium“ oд 1756–1780. године, примљено је 240 нових грађана досељених са стране. За нас они нису занимљиви, али бележимо податак да је међу њима био један из „Алзације“.
Из прошлости Бачког Брестовца
Сима Димитријевић,наводи да је Брестовац пре досељења Немаца био чисто српско село, да су га Срби основали и то вероватно још пре сеобе под Чарнојевићем. Протоколи су писани латински и виде се чисто српска имена, али већ 1787. године писан је немачки, што значи да су Немци досељени између 1784. и 1787. године.
Попис од 1795. писан је латиницом. У њему има 115 имена Срба, међу њима само четири немачка, а од 116 до 225 имена помешана су немачка и француска имена. у Брестовцу је постојала француска улица (Französische Gasse).
Важан је податак да ни Немци ни Французи нису дошли одједном, већ у већим и мањим групама и у извесним временским размацима од 1786. до 1810. године. Догађале су се и одређене промене, као што је био одлазак Француза у Банат у првој деценији деветнаестог века.
Утицај француске културе на српско друштво
Француски досељеници су доносили француски језик међу Србе у Банату и Бачкој. Они су се доселили из Лотарингије и Луксембурга 1769–1771. године. Њихова колонизација је углавном позната.
Из Лотарингије досељени Французи у Банату основали су села:
1. 1767. Хацфелд са 400 породица,
2. 1770. Св. Хуберт,
3. Велику Јечу са 200 породица,
4. Чатад са 202 породице,
5. 1771. Солтур (Solteur) са 62 породице,
6. исте године Шарлевил (Charleville) са 62 породице,
7. и Блументал са 92 породице.
Сем ових места поједине француске породице биле су расуте и по немачким местима широм Баната: Албрехтсфелду, Маријенфелду и Хајфелду. У Бачкој су се Французи из Лотарингије и Луксембурга населили у Бачком Брестовцу. По неким изворима било их је и у Новом Футогу. Отуда у ова два места улице назване „француским“.
Далеко од своје матице, они су се, без своје интелигенције, у немачкој средини уз помоћ државних власти брзо германизовали. Немачки књижевник и штампар у Темишвару, Матија Јосиф Хајмерле (1769–1784), држао је за француске досељенике у својој књижари и нешто француских књига. Штавише, 1733. је у Темишвару штампао и један катихизис на француском језику за насељенике у Св. Хуберту, Трибсветеру и Солтуру, а 1766. је вацки каноник Јанош Рока за француске колонисте у Банату с немачког на француски превео и штампао и једну збирку црквених песама.
Француски језик је крајем 18. века преко бројних пролазних Француза заробљеника и стално насељених колониста међу Србима у Војној граници и Провинцијалу био доста раширен, али експанзивне моћи прелаза у околне српске, мађарске и немачке шире народне слојеве није имао, јер се ни сами Французи као такви у Банату и Бачкој нису могли дуго одржати, него су се већ у следећим генерацијама нагло претапали у Немце, покоји и у Србе.
Утицај на кухињу
Тако је, на пример, сос, сасвим извесно француско јело, Србима постао познат преко Немаца, који су то јело примили још у старој домовини управо од Француза, или су га понемчени Французи из Алзаса и Лорене донели у Банат...
Сос није изворно немачко јело, али је у Банат дошло заједно са немачким живљем. Сос је иначе француска реч (la sauce) и сва је прилика да су ово јело Немци примили од Француза из Алзаса и Лорене...
Повест цркава
Прва црква у Сент Хуберту основана је за потребе сва три села, 1770, а изграђена је 1771. године. На истом месту сазидана је нова црква од 1788–1791. године. Била је посвећена св. Хуберту, бискупу римокатоличке цркве. Као добротвори села помињу се гроф Зичи 1837. године и Роберт, принц од Парме, 1896. године. У овом храму је служио 21 свештеник. Први се звао Лакнер Мате, а потоњи Антон Адам.
Адам је рођен у месту, иако негде пише и у Чикагу (Илиноис, САД) 1. јуна 1908. године. Рукоположен је 25. марта 1931. године. Овде је служио од 1937. до 1944. године. По промени власти након Другог светског рата одведен је у Кикинду, где је у логору званом „Млекара“ погубљен због сарадње са окупатором.
Након Другог светског рата сва три села су добила заједничко име Банатско Велико Село. Црква је срушена 1952. године добровољном радном акцијом сеоских активиста.
Масторт и Хајфелд, где су такође живели потомци Француза, који су колонизирани у Банат, имали су своје цркве. Црква у Хајфелду освећена је 23. децембра 1816. и исте године и завршена. Посвећена је била Великој Госпи. Њено подизање финансирао је гроф Ферарис Зичи и потом низ година сносио трошкове одржавања као патрон. Црква у Масторту изграђена је 1940. у модерном архитектонском стилу, под надзором архитекте Ференца Вајде. После рата колонисти су ова два села преименовали у Нове Козарце. Пре него што су је сравнили са земљом, цркву у Масторту су фудбалери ФК „Слобода“ користили као свлачионицу.
Називи поменутих места – некад и сад
Стари и Нови Футог – данас Футог
Шарлевил, Солтур и Сент Хуберт – Банатско Велико Село
Триебсветер (Trübswetter) – Tomnatic
Остерн – Komlosu Mic
Хацфелд – ?
Мала Јеча (Klein Jecsa) – Iecea Mica
Албрехтсфлур – Teremia Mica
Мариенфелд – Teremia Mare
Хајфелд (Heufeld) и Масторт (Massdorf) – Нови Козарци
Чатад (Schatad) – Lenauheim
Блументал – ?
Албертфелд – ?
Ново Бешеново (Neu-Beschenowa) – Dudestii Noi
Мерцифалва (Mercydorf) – Carani
Сент Андраш (Sankt Andreas) – Sanandrei
Готлиб (Gottlob) – Gottlob
Селеуш – Селеуш
Молин (Mollydorf) – Молин
ЛИТЕРАТУРА:
Arbeitkreis Dokumentation: Leitfaden zur Dokumentationreihe – Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948, München 2005.
Berauer Josef: A Kalocsai romaikath. Egyhazmegyei nepiskolak törtenete. Kalocsa, 1896.
Haus-,Hof-, und Staatsarhiv Wien, Fasc. 8, Staatskanzlei Provinz Hungarn, 1782–1787, акт од 5. марта 1787. бр. 1194.
Hess N. Heimatsbuch der drei Schwestergemeinden St. Hubert, Charleville und Soltur. В. Бечкерек 1927.
Hoffman L, Beitrag zur Besiedlung der Gemeinden St. Hubert, Charleville, Soltur und Triebswetter, у: Deutsches Volksblatt од 10. јануара 1926.
Karl Czoernig: Etnographie der Österreichischen Monarchie I–II, Wien 1855.
Protocollum über das Hungarische Ausiedlungsgeschefte v. 9 juni 1784. у: Угарском државном архиву
Васа Стајић: Нови Сад од 1748–1848, у: Гласник Историског друштва у Новом Саду, књ. VI, св. 1–2, 1933.
Др Антал Хегедиш: Аграрни односи у торонталској жупанији у Банату 1779–1848, Нови Сад , 1987.
Др Борислав Јанкулов: Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку, Нови Сад, 1961.
Др Мита Костић: Прве појаве француске културе у српском друштву, у: Гласник историског друштва у Новом Саду, књ. II, св. 2, Сремски Карловци 1929.
Златоје Мартинов: Немачки утицај на исхрану Срба у Банату, Панчево 1997.
Јован З. Медурић: Стари Бечеј, у: Глас Матице српске бр. 86, 1938.
Љубиша Раушки, Срушене католичке цркве у Банату, Кикинда 2001.
Мара Шовљаков: Варош Футог, Футог 2003.
Милан Туторов: Банатска рапсодија – историја Зрењанина и Баната, Нови Сад 2001.
П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал и А.Касаш: Историја Мађара, Београд 2002.
Сима Димитријевић: Из прошлости Бачког Брестовца, у: Гласник Историског друштва у Новом Саду, књ. VIII, св. 2, 1935.
Фељтон Мирка Митровића: Од Чарнојевића до Чегара (Новосадски Дневник) непотпун извор
Фридрих Лоц (Friedrich Lotz): Француски колонисти у Бачкој, у: Гласник историског друштва у Новом Саду, књ. IV непотпун извор
Чедомир Потпарић: Из прошлости Бечеја, 1955. у: Календар Матице српске за 1957.
Александар Жорж (1926–2010), професор историје
Приредио: Владимир Петровић
