Када нападне туга, а туга временита, метни у уста песму. То је Илији најпрви лек. После вина. Залуд. Колико год душу и тело покрива хаљама не може их загрејати. Вино и ракију у понор сипа. Само мука у дробу и глави. Није Илија слеп код очију својих. Види сасма јасно. Народ искреније љуби Мандушића но њега. Људи иду куда иде све на земљи. Оде ето и Петар. Напала туга а туга временита. Ни млада девојка не помаже. Усне што разбијају чемер окамењују срце. Док косу просуту по недрима накази одбојност. Грозота. Јарости је гроб трљање тела о тело. Шта ће бити после смрти Илију не брине толико. Боже мој, биће шта ће бити. Важно је како је сада. Мора Вуку мазгову показати ко је славан јунак. Нек' се посрами! Боже мили! Зацари голема туга. Са престола како је скинути? Туга је мучан владар. Душу кињи. Рече неко. “Кад успазиш муку душе ти гуслара потражи. У пјесму нека те метне. Пјесма је најбоља сабља. Сјече несјечиво. Ишти у пјесми блага и непријатеља смрт. Ал' и славу потподи.”
Овакве допиру до Вучена гласине. Вучена зна. Гласине су полуистине. Или чисте неистине. Настају из очаја или у очају. Намерно се стварају и шире. У току ширења првобитна гласина се мења. Изобличује! Или обогаћује новим садржајем. Све у складу са жељама, очекивањима и потребама оних који је преносе. Вучена одмахује руком. Смеје се.
Дакле, размена добара је посреди. Јавља се пјаца. Или пијац. Уопштено гледано. Постоји улаз у место где се пуни садржај чињен од замисли, снова, жеље... Место где се чак и збиља променити може. И мења. Сврха је, дакле остваривање одговарајуће промене. Мозак научен сталном вежбом од непроцењиве је користи. Обавља највећи део посла. Обновљен, нов, измењен садржај напушта пјацу. Али! Ништа се не одвија онако како бисмо ми то желели. Увек постоји нешто што би се могло изменити. Како? Тако да се повећа учинак жеље, смањи трошак. Свакако и продужи време трајања жељеног циља. Да би се циљ остварио неко мора да управља послом. И набави Илија гуслара. Не пита колико кошта.
- Метни у уста пјесму о мени. Име да ми не погине. Стижу ме неправде моје. Бојим се да пјесму о мени забраве. Куд сам присто ако ме у пјесми нема? Много је непријатеља мојих. Устају на ме. Нисам сигуран да ми је Господ штит и да ме Господ чува? Како да се одбраним?
- Срце је мудрому с десне стране, а лудом с лијеве. Униђи у пјесму. Пјесма је штит најбољи...
-Ко на вратима пјесме стоји може ли се знати?
- Од давнина се зна. Два су стражара. Једном је име образ а другом златник.
- Који стражар лакше пушта у пјесму?
- Их Илија брате. Господ је уточиште праведноме а неправедноме је уточиште златник... А ти најбоље знаш ко ходи без мане, ко твори правду. И ко говори истину из срца својега .
- Шта ме савјетујеш?
- Сигурније је, брже када платиш, купиш себи мјесто у пјесми. Знаш и сам какви су људи.
- Право велиш. Може ли се у благу платити? Накупило се ситне и крупне рогате стоке.
- А што не би могло?” И ми смо само људи. Од крви и меса. Дакле, поручујеш пјесму?
- Јакако.
- Циљ је само саставити пјесму?
- Ма не. Шта да ради сама пјесма у артији или у глави Нека се рашири горама.
- Да знаш. Пјевање се додатно плаћа.
- Добро. И пјевање добро платићу. Не питам за цијену.
- Имам ја добре своје пјеваче. И они ишту?
- Ух мајко мила колико вас је добрих. Може ли живина? Туке, кокоши, пилићи...
- А што не би могло.
- А јесу ли пјевачи слијепи?
- Већином јесу... А што питаш?
- Ништа. Онако... Битно је да су слијепи.
Народ Илију запева. И песме о Илији се шире. Допиру и до Вука. Вук се смеје. "Тешко теби роде кад ти је лукави а не праведник јунак." Вук зна. Крила има песма и праведнике воли. Певају наши. Латини певају. И Турци. Истим начином и истим речима потврђују да један само извор имамо. И истим се писмом записују... Е, сад у песми ко је какав? Не мора се бити исти делом и у животу и у песми. И обично није. Боже мој, тако је како је.
Трагичне судбе су гуслари. Нарави су чудне. Песме већином знају само да певају, не и да казују. Склони су фаличним рајевима. У кожној торби која виси о рамену, јанџику, чутуру држе. Мало, па мало, у предаху између два певања, потежу неколико гутљаја. Ако их случајно запиташ каква је ракија овакав можеш одговор добити : 'Zla, sinko. I grdna. Ne more grđa biti. Ne dao ti je Bog piti. "
О главарима се највише певанија сричу. Зашто?Главари су пастири. Приповеда се да гусларима Турци по правилу дају очи ископати. Будући да певаније народ против Турака дизао је. Певају у почетку само оне песме које од других науче и чују. Временом се осмеле и сами их вешто справе. Почесто потресу њихову песничку душу догађаји којима су сведоци. И они их певају из душе. Међутим, зна песничку душу подобро дирнути, мимо догађаја, и дукат. Певају нове јунаке тада. Сричу. Призивају их к себи. Моле да им потанко испричају како је било. У новим јунацима се раскрили хвала већа него што у збиљи беше. Но песме такве не протресу душу. У томе је невоља. Песницима и гусларима по правилу ископа обиље очи на души. Песме и певанија им слепа, саката, студена... Стога што је од лажи плетена. Нико од леда не сачини ватру. У лажи су кратке ноге и... Никада лаж старост не доживи. Замре кад се открије. Утоне у заборав пречицом.
Има тога још што срећу прави или квари. Доживљај извођач ваља упечатљиво пренети на слушаоце. Ганути, у срце и душу дирнути. Окренута је песма једино оживљавању тренутка прошлости. Често и измишљеног, дакле нестварног догађаја. Како умеју понети душу такве изведбе у пропаст и слепу улицу слушатеље!
Заразна и разорна зна бити почесто лаж. Усмено певаније никако нема за искљученије губитак личних стремљењија. То је дело људи. Они немилосрдно и најчешће нежељеном историјском току утискују своју жељу. Или жељу рода свога. И сами певачи се могу посматрати као плод нежељене повести. “Рђав певач добру песму рђаво памти. Покварену је другима пева и казива. Добар певач рђаву песму поправи.”
