Da to je bilo vreme kad sam se odvojio od moje generacije mladih pisaca sa kojima sam stasavao i kad sam počeo da gradim vlastiti identitet i neku ličnu sliku u javnosti, dakle to je vreme kad sam dobio svoje ime prezime koje nije bilo vezano za određene poetičke grupacije koje su se tada zvale književnim klanovima, vreme kad sam kroz muku i podvig počeo da dolazim do vlastitih spoznaja sveta ne vezujući se preterano za akademske autortete i ne služeći im. To mi je davalo sa jedne strane slobodu i prednost, a sa druge me bacalo ne samo na marginu nego i van nje.Koristeći medijsko interesovanje za moj pastirski život ja sam poslao poruku u ondašnjoj Jugoslaviji
Ja sam Radovan Vlahović čuvam ovce i pišem pesme.
Ljudi mnogo toga pamte u slikama tako je i ta mitska slika sa mojim likom i imidžom tadašnjim ostala upamćena.
Dali sam mogao drugačije i lakše da prođem i da pošaljem na neki drugi način poruku o onome što radim i da se kako se to kaže današnjim jezikom brendiram i da kroz lični performans i šou obeležim sebe kroz čitav život kao i da najavim sve ono što se danas dešava. I dan danas se pitam i ne uspevam da nađem odgovor.Ono što mi se potvrđuje kao ispravnost moje mladalačke oduke je odlazak sve većeg broja mladih ljudi iz gada u selo da živi, a takođe i veliki broj je onih koji su kao penzioneri otišli da žive po vikendicama i da sada veličaju život u prirodi o kom sam ja govorio i i koji sam živeo pre četrdeset godina.
