Sedeli smo na Sajmu knjiga u Beogradu ovog oktobra, Radovan i ja, pili neku brlju, ljutu, domaćinsku, onamo u Hali 4, na štandu Banatskog kulturnog centra iz Novog Miloševa, dabome. Svraćali razni ljudi, zvani i nepozvani… Ono, kad razmislim, kod Radovana su svi pozvani i dobrodošli.
Reče mi onomad Vlahović na uvo o nekakvoj "Pesničkoj Republici". … Al', veli, ništa još ne govori, to ćemo sve sad iza Sajma! Napravićemo čudo…!
Iako mi je to zvučalo kao nešto što je tek na nivou ideje, tek u povoju i daleko od realizacije, znajući Radovana, mogla sam da pretpostavim da je sve u stvari već bilo spremno, postavljeno iza scene, i da je trebalo samo povući kanap da se zavesa digne, otkrivajući znatiželjnoj publici i vascelom svetu fantastičan projekat od ogromnog značaja za pisanu reč i njene autore, nazvan Pesnička Republika.
Nije to važno samo zbog pisanja i zbog pesama; važno je, jer kad se svi po raznim osnovama dele - Radovan spaja.
...
Gledala sam fotografije i čitala vesti, koje su se nizale, oslikavajući do u detalje sve što se dogadjalo tog vikenda, kada se radjala Pesnička Republika. Gledala sa radošću, što tako nešto postoji, i što je motor celog tog poetskog parobroda Radovan Vlahovic, sa kim je poznanstvo, a kamoli prijateljstvo, istinska privilegija. Gledala i sa setom, jer su me ranije preuzete obaveze u Pragu sprečile da budem deo spektakularnog početka ove pesničke bajke.
A onda stiže i vest o časti koju su mi Radovan i njegova porodica i saradnici ukazali - imenovana sam, pored ostalih dragih kolega pesnika, koji su takodje rasporedjeni po raznim "frontovima", za Ambasadora Pesničke Republike za Češku! Ogromna, ogromna čast i još veća odgovornost, opravdati to poverenje i očekivanja. Nema mi druge, do da se trudim. I uspem.
Hvala Ti, Radovane, za sve što činiš, čemu nas učiš i podstičeš, vučeš, tegliš, guraš, i kad se čini da će motori stati; hvala Ti za veru, za snagu, za poverenje; hvala Ti što JESI čovek.
Tvoja drugarica Jelena
