Pre neku noć, u tesnoj osami, rukom i okom spotakao sam se o naslovnu stranu knjige Radovana
Vlahovića PUN MESEC I HARMONIKA, printanu pre dve godine u Banatskom Miloševu. Elem,
o čemu se tu, iza naslovnog pročelja, pripoveda?! Noć natopljena punom mesečinom, Radovan
sedi nasred široke avlije Banata, izdaleka se čuje rastegljena harmonika uz pesmu glasovito
grupnu Tebi moja verna ljubo, i Radovan, šta će u toj noćnoj pozlati, uzima notes i plajvaz, hoću
kazati olovku, i plajvazira sve ono što ga je snašlo u golemom životnom pičvajzu, bez fajronta.
Uspomene prilične i neprilične razvezale, rukopisno, jezik.
Pred nama se širi prozni fragmentarij, anegdotski spleten iz slike u sliku, fatamorganski
razvučen i štucav sa likovima u nasrtaju. Britkim odsevima rasvetljavaju se zemlja i ljudska lica,
godišnja doba i naravi živih u punim krugovima mesečevih mena. Otvara se vidik žuljevito
zaoranih njiva, rukopis zalazi u zatravljeno s kraja na kraj sela, nad čijim osenčenim svetom
dudovih stabala lebde gavranovi i oblaci utvarno ofarbani kao na slikama Pitera Brojgela. Retko,
retko uočljiva i dobra knjiga, iskustveno osmehnuta nad svakodnevnim senkama u prolazu,
jednostavno spremna da ti se ukazno nađe pri ruci. Fine spletke, zanosi i raznosi uz tri vinove
loze koje se veru uz stablo mlade dafine, oraha koštunca i duda mutgana, a sve to u ravničarsko
prirodnom sapleru severca i košave iza čije vetrovite uskomešanosti sledi huk noćnih sova uz
daleku harmoniku, dovoljno da pamtiš samo tišinu, mrak i tugu kojom si ispunjen. Čitaš i gledaš
u preslice crkvenih tornjeva, čuješ zuj u raspredanju nebeskih oblaka, a sat navijaš po mukanju
steonih krava. Sve što se ispod pšeničnog vlata krije, tu je u tom pripovednom insektarijumu. To
piše čovek, Radovan Vlahović, koji svaku zarađenu novčanicu ulaže u knjige, kaže potpisno:
Uvek sam se osećao dobro među knjigama... Knjige su ga lečile i utešno s njim razgovarale u
žeženo tihim nesanicama. Vlahović je učestali šetač koji i zimi na prohladnom vazduhu osvežava
misli. Uknjiženo, pod bliciranim naslovima, miriše rakija, čuje se zveket vinskih bokala uz
portrete onih koji su nekada sporije živeli, pa im se činilo da su duže živeli. Iluzije zbijene u
rečitu slogovitost.
U životu ti je kao i u knjigama, trpiš i gutaš pramenove tuge i besmisla, e, moj, Radovane. čitaš,
dotrajavaš, beležiš. Ljudi su nostalgični postali. Posećuju muzeje kao da odlaze u goste svojim
bivšim životima. I dok osluškuješ vreme zidnog sata, misliš da te sati nikad neće mimoići. A,
hoće, očas se sliju u sudnju sekundu. Ni zabrojao se nisi, a ono, odbrojano.
Radovan i otpisano uvodi kao raspisano. Ta svi smo mi nečim opijeni: Kad sam shvatio da sam
pijanica, to me je strašno zabolelo, ali sam odmah posle toga počeo ponovo da pijem kako bih to
zaboravio i prestao da se osuđujem da sam pijanica, pravda se piscu markantni Rođa iz
komšiluka sa pivskom flašom ispred dućanskih vrata. Kažu, lako je piscima oni svoje pamćenje
produžavaju pisanjem, čak iako iz Banata depeširaju recepture o književnim nagradama sa
utisnutim likom Đure Jakšića u amblemu: Našoj braći koja su rođena van Banata uvek je trebalo
naše, a mi im nikad nismo trebali. Tako je bilo oduvek, pa i danas. Pisac je razgovorljiv sa
samim sobom i kada ne mora na potpis, on se seća više prošlosti nego sadašnjosti koja će već,
koliko sutra, biti rastegljena harmonika minulog Đurinog stiha ja sam stena al krvava. Važno je
uknjižiti ovo malo lepote i radosti što nam nad glavom leptiriše.
Uostalo, puno je nečastivih, ne samo u podne, osvrni se, na svakom koraku te čeka rampa.
Uvek su u nekoj ruži dimova bile te čađave i sive jeseni. Evo, i Novo Miloševo slilo se u pet
stotina praznih kuća, a u prozorskim oknima zastala su lica čije besputne, kadikad šaljivo,
kadikad tužno i neveselo zumira Radovan Vlahović pitajući i sebe samog: gde li smo se sve to
zagubili?! A komšija Arkadije odgovara zaplavljenim dimovima cigarete: U tranziciji, druže
moj, u tranziciji. A da to razjasni, malo sutra, slegnuo bi nemoćno ramenima. Otvorite tu setnu
harmoniku od knjige da vam duh ne samuje na punoj mesečini. Drago mi je, da ovu knjigu nisam
preskočio i da me ona sama nije mimoišla. Ostaje mi da živim na stranicama njenih slovnih
njiva, i da me ima kada me na drumu senkom ne bude bilo.
Milutin Ž. Pavlov
