Лето зашло у јесен, јесен ће у зиму. Котрља се узрела јабука и руменилом застаје украј
кућног зида.
Привиђа ми се јабука у трави.
Однекуд ми је знана та слика са јабуком.
Тражим ту румену боју у присету ослушкујући читањем књигу Радована Влаховића,
Ноћни разговори са сестром (Банатски културни центар – Ново Милошево, 2021), који
је, без буке, и сам загледан у звезду падалицу која помало личи на, ко зна где и када,
затурени страх јесењег пејзажа Георга Тракла и каже сестри како веселе песме нису
тропари за геније и самоубице. Оне су разбибрига за браћу и сестре. А сестра? Сестра
плаче загледана у ништа и као да схвата како јој се суза рођеног ока претвара у траг, а траг
опстаје као росе кап на нежно влаталој трави, као у причи давне Шехерезаде зашче иза
зелене тајне Хиљаду и једне ноћи.
Да ли песник стихује у тами или тмина стихује у њему? И да ли се песмом одева
празнина подмукле тишине? Могло би се питањем у недоглед, рекао би Влаховић у причи
која би да воздигне се и настави живот иза облака пуног реченичног трага у црној ноћи
гласова.
Иза ноћног мастила кад у истини препознају се људи, настане мук који траје. Да ли о
том олујном затишју горких судбина, са сестром, приповедно распреда Влаховић? Јер,
постоји безброј васиона. Сваки човек је васиона. Ако плачеш у овој, у другој си насмејан.
И ту се комедија не завршава. Речи се скривају у жбуњу стилистике и симбола,
непрепознатљиво слоговима срљају ка трагикомичним маскама.
Реч лицемерно позира, изиграва фарсичног Арлекина у пуној омами самообмана
историје. Завеса се не спушта, представа траје, док писац у пуној игри песничке збиље
призива Георга Тракла и његову усамљену јесен са сликом тужног Себастијана. Да,
ситуације се у животу често понављају... И носталгичан сам, ирационалан, крцат
сликама које се ишту кроз језик у мене... Ех, када би могла све изговорене реченице да
сажме само једна једина реч, сестро?! Пита се усамљеник загледан у опакост паланачког
духа, у бесомучну најезду простаклука и глупости која се шири грамзивом похлепом.
Живимо ли доба потрошених стихова и стихотвораца? Не чини ли вам се, господо, да је у
историји више јеретика него револуционара? Спарина лажи и глупирања гони на вешала.
Важно је, у тим сабласним саплетима, бити усправан, имати духа и тако ублажити силе
хаоса. Много је себичних и убиствено грамзивих, подвлачи разговорно писац у осами
пред сестром сопствене савести.
Трагови јесу у сећању, сећање гради кућу успомена ма колико је то исто сећање загледано
у страшни зид велике тишине.
Јесење кише су ту са лишћем увелим на прагу кућних врата за пуни тон елегичне песме.
Написано јесте писцу свилени конац за бело дугме кошуље пред огледалом и када зубима
гризеш ваздух; писати – значи ловити мисао, јер и сам живот јесте мисао ма колико да те
празнина пред сопственим очима вуче ка понору. Живот је запрепашћујући вулкан хемије,
отуда то исписано иње на месечини разговорно бележи Радован Влаховић. Он је сав у
призиву слике која тражи боју узнемиреног стиха Шарла Бодлера илити Рембоа.
Шта је старење, ако није несаница и бдење над отвореном раном и слана сузна кап на
загонетној беоњачи ока која тежи вртложним даљинама.
Књига јесте трезор. Дух не стари, не труне и не познаје границе. Он је светлост и
енергија у вечности, која ће светлети и кретати се и кад нестане људи. Ко у наведено не
верује, нека не обмањује писањем самога себе. Веруј у слово, јер оно те неће изневерити
ако њиме иштеш часну реченицу зарад поштене и искрене речи у пуном имену... Кроз
мирисе, кроз звукове и слутњу трагај не да би нашао, него да би се снашао пред
сопственом сенком која ти је вазда за петама. Самим рођењем ти си нађен, нађено је
животни траг којим ваља ићи. У написаној књизи Радована Влаховића кипи тишина пред
кишу уочи одсева реченичне муње.
Да ли ће сутра записано бити нечије јуче или зашарано слово у пуном разговорном
рефрену Радована Влаховића значи, да записаним словом на пустој белини хартије,
пратиш душевни траг у црној ноћи гласова. Ослухни тишине траг у гласу сопственог
имена.
Милутин Ж. Павлов
