Te jeseni 1978. sam se vratio iz vojske i kao pobunu na vojni poredak u koji sam po sili zakona bio odveden, počeo sam da puštam bradu koju evo do dana današnjeg nosim. Bio sam strašno usamljen i kako me je pod pritiskom porodice ostavila moja mladalačka ljubav, napisao sam knjigu pesama u dva primerka. Jedan sam poklonio njoj, a drugi ja još uvek u mojoj arhivi negde čuvam. Kad mi se pre neko veče, a čuvši da sam u bolnici, javila telefonom, shvatio sam da su naši mladalački zaveti ispunjeni i da večne ljubavi, kako kroz život tako i kroz literaturu, zaista postoje.
I sama pomisao u ono vreme da imaš individualnost i da želiš postati u budućnosti pisac u mome selu je tretirana kao drskost koja se nije uklapala u samoupravni društveni poredak koji je tada bio vladajući obrazac u čitavom društvu.
Taj sistem koji me je sa porugom pratio i usput izvrtao moje kreacije na jedan njima podsmešljiv način se urušio i nestao kao da ga nikada nije ni bilo i sada se njegovi protagonisti iz onog vremena pretvaraju kao da se to nikada nije ni dešavalo a kamoli da su oni u tome učestvovali. Ali "Rukopisi ne gore" rekao je jednom davno Bulgakov.
Невероватно да смо кроз исте проблеме прошли у младости.....Ја још верујем да ми је та неузвраћена љубав,одредила животни правац.....kaže mi prijatelj književnik koji je u vreme poslednjeg rata izbegao u Ameriku..
Važno je biti iskren kako pred sobom tako i pred drugima, a za to treba imati hrabrosti Brano druže moj Odgovorim mu ja.Hvala ti na prepoznavanju.
