Kad sam se pre više od trideset godina susreo sa njegovim tekstovima, učinilo mi se da je Rembo ustao, ma šta ja to govorim, vaskrsao iz groba, to je prava reč - vaskrsao. Živeo je u jednom delu Banatskog Velikog Sela koji se do pre Drugog rata zvao Šarlovil, baš kao i rodno mesto velikog ukletnika i pesnika. Išao je u nadnicu i povremeno pisao pesme i slao ih omladinskim i ostalim književnim časopisima da ih objave. Njegova poezija je spajala u tom periodu lucidnu i dekadentnu refleksiju koja je bila uglavnom uperena protivu života, a pogotovu njegovog. Sačuvao je narečje zavičaja, roditelja koloniziranih u Banat iz Bosanske Krupe. Čitao je knjige i nije završio školu, samo osnovnu. Otac mu je umro rano, a majka je vukla penziju boračku od države, a zvala ga je Batica, i svi su ga zvali u selu Batica. Nisam znao kakav se mladić krije iza tako žestokih stihova. A kad sam ga upoznao prvi put, bilo je to u jednom kafančetu gde su se sakupljale pijandure u blizini autobuske stanice. Onako plav i razbarušen sa vodnjikavo plavim očima, ličio mi je na nekog nestašnog seoskog momčića, što je ustvari i bio. Objavio je nekoliko knjiga pesama, a pamtim ga kroz sve ove godine kao žestokog kritičara svega površnog i patetičnog u književnosti. Poslednjih dana čuo sam, umrla mu majka i to mi je dalo novog povoda da razmišljam o tome kako će nastaviti dalje bez majčine penzije koja mu je u osnovi ipak bila neka sigurnost da će moći da se prehrani. Seoskih nadničarskih poslova zimi je sve manje, a njegova pesnička ukletost se sa godima sve više utvrđivala kako u njemu tako kod ljudi koje je poznavao. Pisci su mu uglavnom bili glupi i dosadni, a pesnike je prezirao. Samo je retkim i posebnim piscima i velikanima iz domaće književnosti ukazivao čast da ih ponekad citira u običnom razgovoru sa ljudima. Kroz sve ove godine koliko ga poznajem i pratim njegov rad, vidim da traži savršen stih i da ima želju da pesmu podigne stvarajući je do savršenstva. Moj prijatelj Batica, plašim se, nema u sebi onu remboovsku spremnost da napusti poeziju i vine se u biznis, a sada je i kasno, a i strasti i poroci, a i javno iskazivanje stava i netrpeljivost ljudi mu ne daju da izađe iz svog začaranog kruga. Svestan sam da u svakom selu postoji po jedan pesnik poput mog banatskog bosanca, koji je zaljubljen u svoj opričani zavičaj, u prostor u kome nikada nije živeo, u kom je boravio samo nekoliko dana u svom poluvekovnom životu, o kom zna samo iz predanja i priča starih, i mržnje i prezira prema zavičaju u kome je rođen, a koji mu se nikako i ni po čem ne sviđa. I ne preostaje mi ništa drugo do da ponekad pomislim i bogu se pomolim za njega dok on PRESAVIJA KIŠU kako je to u jednom stihu rekao.
