« Koliko sveta u Mimizanu! »… čudili su se jednog dana likovi baš iz ovog romana koji su se zatekli na licu mesta dok su igrali uloge koje im je u ovoj izmišljenoj priči dodelio neki stranac tokom jedne od svojih unutrašnjih inspekcija. Ali bilo je i drugih koji su se još više čudili. Mislim na mnoštvo statista velikog talenta koji nisu mogli biti angažovani ni kao zvezde, niti biti obuhvaćeni ovom, avaj, nepotpunom i nesavršenom književnom perspektivom!
Ipak, kako bih popravio taj neoprostivi jaz, ublažio zlo koje su zbog ljubomore osećali oni koji se tu nisu pojavili, odlučio sam da ih sve pozovem, i to veoma srdačno (pod izgovorom moralne nagrade toliko cenjene u naše vreme), da sarađuju sa mnom.
Molim, dakle, sve da ljubazno prihvate moj prijateljski poziv i da učestvuju u jednoj od najintimnijih saradnji kao što je pažljivo čitanje nekog romana koji je napisao jedan spiritokrata… ne samo kako bi tu pronašli blagu utehu za njihovo nespecifično odsustvo, ili jedva dotakli između ostalog misteriju života, smrti i ljubavi, kraja jedne civilizacije – već naročito kako bi imali neku korist od toga i mogli bolje da prosude. Jer, bez uzajamne saradnje stvaraoca sa jedne strane i neobičnih učesnika sa druge strane, ni jedno književno ili umetničko delo ne bi moglo ni da živi, ni da preživi, niti da oživi.
«Ništa bez ljubavi!» … ponavljao je, u najtragičnijem trenutku svog života, glavni junak ovog romana. I, zaista, činilo se da bez ljubavi svako ljusko delo ostaje prazno, da svaka osuda bez poznavanja materije nije ništa više do pretencioznost, kleveta ili prosto bogohuljenje.
S toga, prijatelji moji i prijateljice, kako verujem da je ekran vaše mašte još uvek potpuno čist i da su vaša obnavljajuća snaga i duhovni nalet oduvek hitriji od mojih, nadam se da ću imati koristi od toga da istaknem samu nesavršenost naše umetnosti, našeg života i naše sreće. I biću ispunjen radošću što znam da ste slobodno i bez predrasuda prišli mom delu, što znam da ste dobrom voljom pronikli u njegovih nekoliko zenitističkih svetala kojima je obasjan ljudski život jedne lepe regije Atlantskog okeana – Land de Gaskonj – jedne od manje poznatih u francuskoj književnosti.
« Koliko sveta u Mimizanu! » …
Bio je to dan Velike Gospojine. I upravo tog dana sam pronašao delove ovog romana bačene ili izubljene, u velikoj borovoj šumi. Ipak, nemojte verovati da se pronalazak tih stranica natopljenih vazduhom, krvlju i zemljom landeškom, desio tek tako. Nikako! O tom pronalasku se vodila žestoka rasprava, tokom jedne šetnje šumom, između moje žene i mog psa, između jedne spisateljice romana (koja namerava da ima 5 miliona čitalaca!) i njene sluškinje, između dvoje dece te šarmantne književnice i mene.
Konačno, jednog dana…
Sam, ležeći potrbuške na dušeku, mogao sam – na prvom spratu jedne nenastanjene vile, prazne, bez i jednog komada nameštaja – da počnem da „okrećem“ te stranice za vas i da podižem zavesu na nekoliko scena bezvremene aktuelnosti i ljudske strasti.
Da li je to možda zbog toga što, još veče uoči praznika, « Uspenja Presvete Bogorodice na nebo» biva najavljeno kišom i olujom?...
1
PONEDELJAK…
Zapravo, za gromovima koji su tutnjili tokom noći i vrlo ranom pesmom petlova, usledili su, od sedam sati izjutra, pucnji sa jedne topovnjače koja je bila na obali reke Mimizan. Borova šuma je odjekivala, golubovi su odleteli, ribe su se zavukle u pesak. Naročito iverci…
Ta topovska paljba trebalo je da podseti landežane da je vreme da napuste svoje krevete, da je došao čas da započnu da žive još jedan novi dan, da misle na crkvu, sveštenika, dečiju povorku.
Pobožnim ženama, to gromoglasno upozorenje je možda govorilo: « Napustite vaša staništa greha!… vratite se u crkvu, gde će svi vaši gresi biti oprošteni, ali ne zaboravite da ponesete vaše priloge, jer su oni materijalna osnova, i to najčvršća, svih duhovnih zdanja u slavu Bogorodice!... »
Mimizan je baš lepo ime, zar ne? … Stanovnici Mimizana, međutim, ne znaju još uvek da tačno kažu po čemu je njihov grad dobio ime Mimizan. Da li po mimozama ili po mimičarima?… Moram odmah da kažem da je, u zemlji Gaskonaca, mimoza prilično retka. Što se tiče mimičara, zemlji ih ne nedostaje. Ima ih čak i previše. I budimo pošteni, ako ne da bismo bili hvaljeni, barem da prikažemo naš katakter, i priznajmo: postoji svejedno neko ko zna neke priče i ko zna koje je ime nekada nosio grad Mimizan. Bilo je to ime nekog sveštenika, činilo se.
S toga, poslušajmo!… Priča jedna landeška žena:
«U davna vremena, još pre Stogodišnjeg rata, pričala je Lujza Lande Žoržu Serbijaku – dok su oboje stajali naslonjeni na ograde svojih bašta – more je bilo mnogo nemirnije nego danas, i dodala bih, Gospodine, da nije bilo onda tako lepih plaža kao danas, ni kupača, razumete šta hoću da kažem?… Dina je bila na četiri kilometra odavde. Reč je o najvišoj dini u čitavoj Evropi o kojoj ste mi maločas govorili, jer ste je videli tokom vaše šetnje kroz šumu. Ali ako kažem da je more bilo mnogo silovitije, pretpostavljam da su ljudi bili mlogo manje (izgovorila je sa l umesto n), hoću da kažem da su bejali (izgovorila je bili sa viškom slova) mlogo blaži od današnjih momaka. Oh! Moj dobri Gospodine, oni ne žele da shvate niti da veruju da je jedna crkva zatrpana pod tom dinom prekrivenom borovima i paprati, naročito tom paprati koja podseća na lepeze uglađenih dama iz onog vremena. Da, Gospodine!… Nemojte me smatrati nekom vrešticom, ako vam pričam te stvari… na njima se zasniva prava istorija moje zemlje. Prenosimo je s kolena na koleno i ona nikada nije bila zapisana. A vi znate da je hrišćanska istorija najveća nauka… Eh!… da nisam samo bila toliko glupa da napustim manastir u Mon de Marsanu, mogla sam možda ja sama napisati tu lepu priču, priču o jednoj zatrpanoj crkvi i kako su Amerikanci, tokom rata hteli da je pokažu celom svetu. Ali, jednom kad se udate, šta više želite?… jedna žena mora da vodi računa o svom domu, da se brine za svog muža, da gradi svoju sreću, inače… Vidite li vi, Gospodine, tu kuću… To smo mi sopstvenim rukama sagradili. I uveravam vam da smo srećni nas dvoje u naša četiri zida, razumete šta hoću da kažem?… Da, a opet! … Ova jadna životinja, moja mala keruša, koja ne razume ništa o našem hrišćanstvu, o našoj religiji… Eh! Gospodine, ako me sećanje dobro služi, sveštenici su mi uvek govorili kako životinje nemaju osećanja, ni duše. A opet, pogledajte je, to Pilence… recite ako ona ne oseća ništa prema meni?… Ona me liže, sluša, zna da šeni, da moli oprost od svoje gazdarice i gomilu stvari koje, za mene, koja verujem u Boga, su uznemirujuća neistina u odnosu na ono što su usadili u moje srce i u moj mozak. Jer, ako nemam pravo da znam sve to što crkva brani da znamo, barem mogu slobodno da vidim kako moje Pilence ima oči kao vi i ja, razumete li šta hoću da kažem? Što se njene duše tiče, Gospodine, neću ja reći ni da je ima ni da je nema. »
Jedva da je dovršila nit svoje misli, pomerajući se nekoliko koraka ka svom lepom cveću – koje je osim Pilenceta, bilo neiscrpan izvor njenih briga – kada je Žorž Serbiak, poželeo takođe da kaže nekoliko reči, ako ništa drugo, iz ljubaznosti. Želeo je da priča o ženskoj veri, možda takođe i o nemaru ljudi za seoske pse, za te gladne jadnike praznog pogleda i sporih i umornih pokreta. Ali Lujza Lande je bila tamo da govori i, isto tako, da ne da drugima da dođu do reči. Ona ga je odmah prekinula i uzimajući ponovo reč, nastavila:
… Vera, ali da, meni ona pruža veliku utehu. Ne krijem vam da svake nedelje idem na misu… i u mom životu, ne znam da li sam propustila i jednu jedinu misu, ni jednu jedinu propoved. Ipak, ne ispovedam se do jednom godišnje i, priznajem, nije to da bih priznala svoje grehe, ja ih ne činim, već bih ispunila svoju dužnos (izgovorila je tu reč bez t na kraju) pred Bogom, kako ne bih propustila da izvršim ni jednu od svojih obaveza. Vidite, ako se ispovedim pred nekim, to je kao da sam zalila svoje cveće, ili mlogo bolje rečeno, to mi je ostalo još iz detinjstva, razmete šta hoću da kažem?… I čini mi se, Gospodine, da reči koje su mudro izrečene u crkvi imaju jednu posebnu vrednost za žene, kao i reči političara za muškarce na njihovim okupljanjima, koje ja takođe obožavam. I često imam želju da tamo govorim… Avaj! Mi ostale, žene Francuske!… juče na primer, dirnula me je propoved o prijateljstvu. Toliko me je dirnula da još uvek nisam došla sebi! Eh! Da!… moj jadni muž je postao žrtva toga, jadni Roži!… Morao je da pripremi doručak, opere suđe, zakuva kafu… Čak i kolač, koji sam vam donela da probate, je on napravio. Istinu da vam kažem, žao mi je što je taj kolač prepečen, ali to je uvek tako kad muškarci drže lopatu za žar. To izgori iako su oni tu. Pri tom, rekla sam mu: « Ne misli ni na šta drugo dok je vatra jaka… inače će taj anisovac ispariti kao prva ljubav. » Ali beše to uzaluda (ona je izgovorila uzaluda), kao što sam vam rekla, uzaluda… jer, kako da vam kažem?… U čoveku uvek postoji jedna tajna strana koja promiče ženama, čak iako smo se ja i moj muž zakleli da ćemo jedan drugom poveravati sva naša osećanja, sve naše misli, bile one dobre ili loše. Sinoć, na primer - znate da se on vraća veoma kasno zbog posla – ja sam mu dugo pričala o mojoj staroj prijateljici, prema kojoj sam bila dobra kao hleb, a koja za mene nije našla ni jednu lepu reč da kaže, koja me nikada nije iskreno pogledala u oči. Ona danas ne mari za mene, kao što ne mari za svoju prvu košulju. Ali ja nju razumem… ona je udovica, ima dvoje dece, nije joj lako, razumete šta hoću da kažem?... Njen otac je bio veliki posednik, pre dosta vremena, smolar kome su pripadale ogromne parcele u šumi, ali od kad su se spekulanti iz Bordoa umešali i počeli da za svoj račun da eksploatišu šumu i da proizvode smolu koristeći se hemijom, to je uništilo jadnog Rišara.
Umro je… Priča se da je umro od tuge.
Vidim ja, Gospodine, da vi u to ne verujete, da može da se umre od tuge. Reći ću vam takođe i moje mišljenje o tugi i kako sam, ja takođe, izbegla da umrem od tuge – videćete…
Imali smo jednu mladu radnuci kod nas u centru Mimizana. Znate već, Gospodine Serbijak, da je moj muž bio vredan i da smo radili zajedno, dan i noć, mukotrpno, da bismo stekli ovo što danas imamo. Bilo je teško, verujte mi, veoma teško. Mom mužu su noge uvek bile prekrštene, a oči uprete na vrh igle. A moje?… moje su bile uvek fiksirane na prorez na mojoj mašini za šivenje. Ona je još uvek tu, u kuhinji. Dođite da je vidite… treba videti mašinu za šivenje, jer ja ne znam da li vi ikada mogli videti neku sličnu u Parizu. Dakle…
Žorž Serbiak se nasmejao, ne pomerajući se sa mesta.
- Dakle… ponovo je započela Lujza nakon što se na trenutak premišljala.
- Ta mlada radnica… dozvolila je sebi da mu se obrati sa Žorž, jer je za vreme odmora stanovao kod Lujze Lande.
- Zapravo, ona mi je zadavala mnogo muke. Ima tome već pet godina, Gospodine… I ja još uvek nisam uspela da ispravim grešku koju sam počinila prema toj maloj, koja me je obožavala. Vi me dobro poznajete – ima već dve nedelje kako ste ovde - možete li da me zamislite toliko zlobnom, i da pretpostavite da sam u stanju da kažem jednoj jadnoj devojci « da crkne »… Pa ipak, ja sam joj to rekla, u momentu besa, jer jednog dana kada je trebalo isporučiti veliki posao jednom od prodavaca iz centra Mimizana, ona nije došla na posao. Nije čak ni poslala nekog da nas upozori da ona ne može da dođe. Ni jedna jedina reč, jedan jedini znak. Zar nije ona bila kriva?… Samo, ja, ja nisam znala da ona ima upalu slepog creva, to je moja greška. I sutradan, uprkos intervenciji lekara, ona je umrla. - (Ah! Lekar!… rekla je ona prezrivo. Uobražen je kao obućar!…) Njena bolest i njena smrt skrivane su od mene!… Saznala sam suviše kasno, avaj!… Njena majka nije želela da me upozori - zar nije to okrutno? - iako su poslednje reči koje je mlada radnica izgovorila bile moje ime. Taj detalj sam, takođe, saznala previše kasno, i bila sam veoma dirnuta time. I da kažemo da sva ta okrutnost dolazi od njene majke, jer me je odavno mrzela! Ona sama mi je to priznala jednom na grobu svog deteta. Eh! Da!… Njene poslednje reči bile su: « Želim da vidim Gospođu Lande… »
Kao što vidite, ima svega na svetu, i šta više, ima zlih duša. Jedna od tih zlih duša je i njena majka… razumete šta hoću da kažem?… Ona mi nikada nije oprostila što sam njenoj ćerki davala da jede više nego što joj je ona sama davala, jer sam je učila hrišćanstvu, kao i da šije, jer šivenje na mašini… A ni ja njoj nisam nikada oprostila pakost njenih reči koje je izgovorila pred mojom malom radnicom…
Ah! Da sam ja bila ljubavnica mimizanskog sveštenika… Ja! Lujza Lande… Ah! Zle duše, zli jezici! … Lila sam u to vreme suze, kao što vidite da danas liju. I da nije bilo mog muža koji je u besu ispustio peglu od pet kilograma na njenu nogu, ja ne znam koja bi od nas dve ostala da stoji… Jer, nije ona znala, ta jadna majka, da ako smo i bili bliski sa mimizanskim sveštenikom, to je bilo iz drugog razloga, zbog nečega što nas vezuje za crkvu i za samog Boga, za veru, za svetog Duha, za Presvetu Bogorodicu - a ne za sveštenikovu mantiju…
Oh! Što sam plakala!… I grob moje male radnice, vidim ga danas jasno, kao da je ovde preda mnom. Dugo sam nosila cveće, skoro svakodnevno, a da niko nije znao da sam ja to radila. Ali od kako sam napustila centar Mimizana, da bih se nastanila ovde na plaži, ko zna da li je beli krst još uvek tamo, krst koji sam ja sama napravila i na kome sam urezala njenih dvadeset godina?…
Plakala je, Lujza Lande, kao da je u tom trenutku prisustvovala sahrani njene male radnice.
