Prvi put sam ga sreo u gradu, a bio je obučen, da kažem maskiran, u neku uniformu kapetana duge rečne plovidbe. Kad sam pitao prijatelja ko je to, on mi je rekao Red, pesnik i književnik, a po profesiji boem, rekli su mi da ima devojku tamo negde u Poljskoj ili pak Češkoj i da često putuje vozom do nje i da pesme piše u vozu. Docnije sam ga sretao na Ribarcu kao pije vino i kuva za neko svoje društvo riblju čorbu. Bio je oniži, zdepast, sa španskom bradicom i naočarima, a za sebe je govorio da je pravi Sremac. Moji kontakti prvi ozbiljniji sa njim su bili kad sam jednom prilikom zajedno sa Vojom, takođe pokojnim, Despotovim išao na književni miting u Bačku Palanku. Bilo je to po svemu neobično popodne. Putovali smo autobusom, a u Palanci nas je čekao pesnik i bibliotekar Željko Građin. Na trgu je bio razglas i mi smo trebali da čitamo pesme. Čak smo dobili i neki honorar. Oni su tada imali po nekoliko zbirki pesama i bili su poznati kao pesnici, a ja sam tek objavio moju knjigu čobanskih pesama koja je već kod samog pojavljivanja bila dočekana na nož mladih i ambicioznih književnih kritičara koji su sa podsmehom govorili o svemu onome što se nije uklapalo u tadašnji strukturalistički način razmišljanja. Meni je to malo smetalo, malo me je ljutilo, ali sam stoički podnosio ironiju koja je bila dobro namazana kolomašću ispalom iz neoplatonističkih pesnićkih točkova. Na tom mitingu poezije sam se usput požalio Redu i rekao mu da su me napali i da me isti i ne poznaju dovoljno i da i ne zanaju šta ja sve radim. Nije to ništa, govorio mi je Red. Mene napadaju redovno i toliko sam se navikao na njihove napade tako da mi je nezgodno kad se pojavi neko da nešto lepo o meni kaže. To me je malo osokoliko i utešilo, a posle mitinga poezije smo završili u Biblioteci gde su Voja i Red pili domaću rakiju koju su zvali po našem domaćinu Željku - Željkovača.
