Зајтро рано,
зима права
три недеље до Божића.
Кроз сан нешто
чини ми се
око мене неко ради.
Не верујем шта осећам
сан ме вара
и притвара
да осећам
чега нема.
Па и ди би
кад напоље
зима права,
соба топла,
јастук мекан,
јорган свилен,
мирис дима.
Пећ се кади,
чујеш како
жарач ради.
Баш је лепо
бити мали
и спавати
на перини,
а напољу мајка
кади, фруштук
спрема све мирише
кромпир печен у
чакшире
и лепиња сас
скорупом,
чај од нане
већ вријуцка,
а ја спавам
и немарим
и лепо ми јер
сам мали.
Сви ме волу
и чувају,
сви ме чуву
и воледу.
И тепу ми
Покадикад.
Мати каже пиле моје.
Мајка каже око моје.
Дејка тепа име моје.
Отац каже бриши уста
умазан си од пекмеза.
Браташ каже
шта ти шклапче
размажени
док сви раду а ти спаваш.
А ја кажем
мој браташе ја сам мали,
кад нарастим
све ће бити како треба,
како Господ заповеда.
