Nikoli
Odhajala je z zadnjim vlakom,
sonce v njenih očeh me je oslepilo,
njene ustnice so dišale po medu,
njeni hitri gibi so me vznemirjali do blaznosti,
prinašala je glasbo miru in strasti,
morda sem si samo predstavljal,
morda sem se pretvarjal, bežal, lagal,
a bila je strašna v svoji preprosti lepoti,
kradla je moje misli in besede,
z njo bi lahko delil čas, prostor, zrak, noči, jutra,
z njo bi lahko premagal razdalje telesa,
vedel sem, da nimam pravice ne moči, da bi se boril,
prvič sem se zavedel pomena hrepenenja,
blazna bolečina, tisti nori nemir,
ko ne moreš ničesar storiti, ko je odločeno že prej,
dvojnik, ta svinčeni vojak, ki je bil vedno ledeno hladen,
panično zbežal je v privide, ona in njen usojeni moški,
tisti varljivi občutek, da sem jo čakal vse življenje,
nisem vedel kaj se dogaja, ne vem, ne vem, sem ponavljal,
a v sebi sem se zavedel, da jo bom ubijal noč za nočjo,
zgrešeno je, nikoli je nisem srečal, nikoli poljubil, nikoli čutil ob sebi,
vlak se je izgubljal v meglo pozabe,
moje roke so krvave, nimam oči, nimam obraza,
nimam srca, sedim pod mrtvo krošnjo hrasta, nikoli, nikoli, odmeva.
NIKAD
Otišla je sa zadnjim vozom
sunce u očima njenim me oslijepilo,
usnice su joj mirisale na med,
njeni brzi pokreti, su me uznemirili da blaženstva,
donijela je glazbu mira i strasti
možda sam samo zamišljao
možda sam samo glumio, pretvara se, lagao,
ali bila je tako zastrašujuća u svojoj jednostavnoj ljepoti,
krala moje misli i riječi,
sa njom bi mogao dijeliti vrijeme, prostor, zrak, noć, jutro,
mogao pobijediti udaljenosti od tijela,
Znam da nemam prava ni
sada sam prvi put shvatio važnost želje
ludosti, boli, ludog nemira,
kada ne možete učiniti ništa, kad je odlučeno ranije,
duplikat, glavni dvojnik,
pobjegao u panici, ona i njezin suđeni čovjek,
taj varljivi osjećaj koji sam čekao cijeli svoj život.
Nisam znao što se događa, ne znam, ne znam, ja ponavljam,
ali ja sam shvatio da ću je ubijati noć po noć,
a to nije u redu, ja nikada je nisam upoznao, nikad poljubio, nikada nije osjetio na sebi.
Vlak je bio izgubljen u magli zaborava
ruke su mi krvave, nemam oči, nemam lice
Ja nemam srce, sjedim pod mrtvog
sunce u očima njenim me oslijepilo,
usnice su joj mirisale na med,
njeni brzi pokreti, su me uznemirili da blaženstva,
donijela je glazbu mira i strasti
možda sam samo zamišljao
možda sam samo glumio, pretvara se, lagao,
ali bila je tako zastrašujuća u svojoj jednostavnoj ljepoti,
krala moje misli i riječi,
sa njom bi mogao dijeliti vrijeme, prostor, zrak, noć, jutro,
mogao pobijediti udaljenosti od tijela,
Znam da nemam prava ni
sada sam prvi put shvatio važnost želje
ludosti, boli, ludog nemira,
kada ne možete učiniti ništa, kad je odlučeno ranije,
duplikat, glavni dvojnik,
pobjegao u panici, ona i njezin suđeni čovjek,
taj varljivi osjećaj koji sam čekao cijeli svoj život.
Nisam znao što se događa, ne znam, ne znam, ja ponavljam,
ali ja sam shvatio da ću je ubijati noć po noć,
a to nije u redu, ja nikada je nisam upoznao, nikad poljubio, nikada nije osjetio na sebi.
Vlak je bio izgubljen u magli zaborava
ruke su mi krvave, nemam oči, nemam lice
Ja nemam srce, sjedim pod mrtvog
prevod : Franjo Frančič
