Lagano, pažljivo i oprezno, na vrhovima prstiju izađi, da niko ne čuje, da niko ne vidi, da u sen pretvorena iz mraka izlaziš. Čovek te čeka, stamen, a blag, kao Avram, nežan i tih kao šapat u hramu. Izađi, nije ti suđeno da grčiš se u bolu. Pakao nisu drugi, pakao nisi ti u drugima, izađi, čovek te čeka. Uzeće te za ruku, postaćeš vidljiva i znaćeš ko si. Šćućurena u srcu njegovom, bićeš prepelica na dlanu, krepka i zdrava. Živahna i vesela, otkrićeš ponovo nov i neponovljiv život. Izađi slobodno, čovek te čeka, uzeće te za ruku, i okupati ljubavlju i kao novoređenče, nevinu i čistu, vaskrslu iznova, daće te da se prepoznaš u ogledalu stvarnosti, da se proznaš u novom, tek probuđenom vremenu, u novom, dugom, i neponovljivom danu.
