Juče mi je umro prijatelj sa kojim sam delio mladalačke vrednosti umetnosti i života. Nakon dve nedelje kome predao je dušu Gospodu. Znao sam da je teško bolestan, ali sam želeo do poslednjeg trenutka da verujem u čudo: u to da je u pitanju njegovo ničeansko nadmudrivanje sa životom i svetinom koju je često bio sklon da prezire. Imao sam utisak, kao u literaturi, da će se moj prijatelj, usamljeni pojedinac i imoralist, pojaviti sa smeškom posle svega i ispričati kako je imao posebnu ratnu strategiju da pobedi smrt, da je nadjača i nadmudri, u ključnom trenutku dobije tu veliku partiju šaha sa njom. Smejao bi se detinjasto i govorio: Rale, to je ljudsko odviše ljudsko. Stvarnost je demantovala moju književnu imaginaciju. Niče je mrtav, shvatio sam, a u potpisu je bilo vreme. Moj prijatelj je mrtav, a u potpisu stoji smrt. Shvatio sam i ne preostaje mi ništa drugo do da se stvaranjem novih književnih dela dodvoravam Bogu ne bi li mi u večnosti darivao grudvu zemlje i pramen neba. Tražim šansu da kroz moje sećanje i literaturu, žive svi oni koje sam voleo, a koji su bestražno nestali sa lica zemlje.
